Boje istine

Dosta je bilo bajke (o rodama), kaže jedna pesmica za decu.

Dosta je bilo bajke (o srpskom Kosovu), kažu neki opozicioni političari, politički analitičari, novinski komentatori.

Ali dete u čoveku voli bajke, srećne završetke u kojima, posle mnogo iskušenja, dobro uvek pobeđuje zlo. I drag mu je onaj čarobni štapić kojim mogu da se isprave greške, uklone prokletstva, izmeni tok događaja. Pa da se njim, recimo, politička ideja vodilja od pre dvadesetak godina „Svi Srbi u jednoj državi“ promeni u „Što više Srba u susednim državama“ (te da sada bude bolje i njima tamo i Srbiji). Ili da se oživi ubijeni srpski premijer Zoran Đinđić pa da sada sa svojim imenjacima u Zagrebu (Milanovićem) i u Ljubljani (Jankovićem) gradi saradničke odnose po osovini nekadašnjeg autoputa „Bratstvo-jedinstvo“ i da im se priključi u voljnom davanju dela državnog suvereniteta evropskoj naddržavi (koliko god ona takva kakva je potrajala).

Ali – ne biva.

Televizija, sklona po svojoj medijskoj prirodi pričanju svakojakih priča, nikad se nije klonila bajki kojima je zanosila, pa i opasno zavodila gledalište. Sada se, bar ova naša, okrenula drugim žanrovima, onim sa više realizma i dokumentarnosti. Manje privlačnim i prijatnim, ali potrebnijim i korisnijim. Lepo bi bilo verovati da to čini ne samo da bi aktuelnoj vlasti olakšala vađenje iz nezavidne situacije (u kojoj se koprca između mogućeg i željenog, povija pred pritiscima beskrupulozne ucenjivačke strane sile i agresivne domaće opozicije) već prvenstveno iz čistih profesionalnih pobuda i zarad opšteg nacionalnog interesa.

Ima primera koji ohrabruju u tom smislu.

Jedan način primenjuje Marina Fratucan („Radar“, RTV) kad u Prištini i Gračanici nastoji da u neposrednom kontaktu proveri, dopuni (pa i izmeni), postojeće predstave, uverenja, slike o stanju stvari na licu mesta. Drugi način je da uvek fini, strpljivi Zoran Stanojević (RTS) postane energičniji, uzme stvar (specijalnu emisiju o odlaganju kandidature za EU) u svoje ruke i ne dozvoli partijskim glasnogovornicima stranačku propagandu i predizborne floskule, već ih tera na jasne i precizne odgovore (ukoliko ih uopšte imaju). Treći je da ekipa Brankice Stanković (B92) istraje u raskrinkavanju svakovrsne korupcije na visokom nivou, pa da se posle „Insajdera“ procesuira i neka stvarno „velika zverka“(kao u Hrvatskoj). Peta je da se krstari Srbijom kako to čine Branko Stanković („Kvadratura kruga“), Jovan Memedović („Sasvim prirodno“), odnedavno opet i Milan Popović („Zadnja kuća Srbija“) i da se pokazuje kako se u njoj stvarno živi, koliko je muke i radosti, bede i trpeljivosti, materijalnog siromaštva i duhovnog bogatstva, nemoći i preduzimljivosti, smrti i rađanja...

Smer od dečje bajke ka „stvarnosnoj prozi“, od ružičastog ka crnom, daje šansu da se na tom putu dođe i do boja istine.