Dve minute do zime

Samo dve minute delilo je žitelje Belorusije od najhladnijeg dočeka Nove godine u poslednjih nekoliko decenija. Naime, tačno u 23 sata i 58 minuta, u nedelju 31. decembra 2006. premijer Sergej Sidorskij je stavio svoj potpis na ugovor kojim je ova zemlja obezbedila snabdevanje gasom iz susedne Rusije za period do 2012. godine. Kako su preneli izveštači, u poslednjim decembarskim minutama višemesečnog cenjkanja Belorusi su uspeli da traženih 105 dolara za hiljadu kubnih metara gasa svedu na koliko-toliko prihvatljivih 100 dolara.

Time je stavljena tačka na sve spekulacije da će se ponoviti sudbina koju je na samom početku protekle godine doživela Ukrajina, odbivši da prihvati višu cenu gasa koju joj je odredio ruski monopolski proizvođač "Gazprom". Podsetimo, tada je zbog upornosti Kijeva bez grejanja, osim ukrajinskih, ostalo i mnogo domova u Francuskoj, Poljskoj, Nemačkoj, Slovačkoj... Mada je neočekivano smrzavanje trajalo svega nekoliko dana, pokrenulo je pravu lavinu komentara o tome da li je oslanjanje na ruske energetske izvore u tolikoj meri strateški interes Evrope.

Dani snalaženja

Potpisivanjem novog ugovora o isporuci gasa u narednih pet godina Belorusija, međutim, nije rešila glavni problem. Udvostručenje cene energenta (do sada je za istu količinu plaćano nešto više od 46 dolara) znači i posledično značajno poskupljenje svega onoga što prosečan građanin ove bivše sovjetske republike mora da plati da bi vodio normalan život. Naravno, poskupeće i beloruska roba namenjena izvozu, a to znači teže pronalaženje kupca na svetskim pijacama i manje para u državnom budžetu. Ukratko, sledbenicima Aleksandra Lukašenka predstoje dani snalaženja i pokušaja da se stvari što pre dovedu u funkcionalan red. A pri tome treba imati na umu da oni i dalje kupuju gas po najpovoljnijoj mogućoj ceni.

Ovogodišnji gasni nesporazum mnogi su protumačili kao politički pritisak Moskve na Minsk, što bi, u najskorijoj budućnosti, kao rezultat trebalo da ima još konkretniji povratak Belorusije pod uticaj moćnog suseda. Trenutno postojeća Rusko-beloruska unija, očigledno, ne daje "velikom bratu" dovoljno manevarskog prostora za ostvarenje zacrtanih ekonomskih i političkih planova, posebno onih vezanih za budućnost Starog kontinenta. Pomenuti povratak pod zajednički krov, međutim, nema baš mnogo pristalica u samoj Belorusiji. Ovdašnji građani jesu spremni da za svoju sabraću iz bivše sovjetske zajednice ako treba i život daju, ali ipak više vole da o sopstvenoj sudbini sami vode računa.

Istovremeno, za Zapad je posebno intrigantna varijanta po kojoj bi, u slučaju objedinjavanja dve zemlje u jedinstvenu celinu, sadašnji predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin dobio mogućnost da stane na čelo takvog novog političkog subjekta. Drugim rečima, uloga sadašnjeg šefa ruske države na svetskoj političkoj sceni posle izbora u martu 2008. ne da ne bi bila okrnjena nego bi samo još dodatno ojačala. I to na duži period.

Sa druge strane, podsećanje na događaje od pre 365 dana, kada se u sličnoj situaciji našla Ukrajina, nedvosmisleno pokazuje da Evropa do danas nije pronašla adekvatan odgovor na politiku Rusije. Toliko naglašavana podrška Kijevu na putu "narandžaste demokratizacije", kako se ispostavilo, svela se tek na dobre želje i tapšanje po ramenu. Kada je priča skrenuta na konkretnije stvari, posebno na ulazak ove velike centralnoevropske zemlje u EU i NATO, srdačnost je, jednostavno, splasnula. Već u narednom političkom ogledanju (marta 2006) ekipa prozapadno orijentisanog predsednika Viktora Juščenka doživela je pravi debakl.

Primer Gruzije, koja je još ranije odlučila da raskine sa bivšim sovjetskim mentorom, jednako je poučan. Tamošnji predsednik Mihail Sakašvili, izabran 2004. na pomalo čudan način (za njega je glasalo 93 odsto birača!), u svojim naporima da se što više distancira od Moskve našao se u vrlo nezavidnoj situaciji. Kako bi zadovoljio pokrovitelje u Vašingtonu odrekao se energetske zavisnosti od Rusije. Ali kada je preko potrebni gas i naftu pokušao da obezbedi kod drugog suseda – Irana – Vašington je ponovo reagovao. Naravno, zabranom. Ne čudi stoga što i opozicija u Gruziji sve više diže glavu.

Odgovor iz Moskve

Stiče se utisak da u Evropi i SAD smatraju za normalno da Rusija i dalje ekonomski podržava članice bivšeg SSSR-a, a da, istovremeno, ne dovodi u pitanje njihovo političko očijukanje sa Zapadom. Ništa drugačije nije ni u slučaju Belorusije. Tamošnji opozicionari, ma koliko malo ih za sada bilo, uživaju punu podršku iz inostranstva, dobijaju nagrade kojekakvih humanitarnih foruma, pa čak i finansijsku pomoć, iako su i sami doskora bili protagonisti Lukašenkovog režima.