Две минуте до зиме

Само две минуте делило је житеље Белорусије од најхладнијег дочека Нове године у последњих неколико деценија. Наиме, тачно у 23 сата и 58 минута, у недељу 31. децембра 2006. премијер Сергеј Сидорскиј је ставио свој потпис на уговор којим је ова земља обезбедила снабдевање гасом из суседне Русије за период до 2012. године. Како су пренели извештачи, у последњим децембарским минутама вишемесечног цењкања Белоруси су успели да тражених 105 долара за хиљаду кубних метара гаса сведу на колико-толико прихватљивих 100 долара.

Тиме је стављена тачка на све спекулације да ће се поновити судбина коју је на самом почетку протекле године доживела Украјина, одбивши да прихвати вишу цену гаса коју јој је одредио руски монополски произвођач "Газпром". Подсетимо, тада је због упорности Кијева без грејања, осим украјинских, остало и много домова у Француској, Пољској, Немачкој, Словачкој... Мада је неочекивано смрзавање трајало свега неколико дана, покренуло је праву лавину коментара о томе да ли је ослањање на руске енергетске изворе у толикој мери стратешки интерес Европе.

Дани сналажења

Потписивањем новог уговора о испоруци гаса у наредних пет година Белорусија, међутим, није решила главни проблем. Удвостручење цене енергента (до сада је за исту количину плаћано нешто више од 46 долара) значи и последично значајно поскупљење свега онога што просечан грађанин ове бивше совјетске републике мора да плати да би водио нормалан живот. Наравно, поскупеће и белоруска роба намењена извозу, а то значи теже проналажење купца на светским пијацама и мање пара у државном буџету. Укратко, следбеницима Александра Лукашенка предстоје дани сналажења и покушаја да се ствари што пре доведу у функционалан ред. А при томе треба имати на уму да они и даље купују гас по најповољнијој могућој цени.

Овогодишњи гасни неспоразум многи су протумачили као политички притисак Москве на Минск, што би, у најскоријој будућности, као резултат требало да има још конкретнији повратак Белорусије под утицај моћног суседа. Тренутно постојећа Руско-белоруска унија, очигледно, не даје "великом брату" довољно маневарског простора за остварење зацртаних економских и политичких планова, посебно оних везаних за будућност Старог континента. Поменути повратак под заједнички кров, међутим, нема баш много присталица у самој Белорусији. Овдашњи грађани јесу спремни да за своју сабраћу из бивше совјетске заједнице ако треба и живот дају, али ипак више воле да о сопственој судбини сами воде рачуна.

Истовремено, за Запад је посебно интригантна варијанта по којој би, у случају обједињавања две земље у јединствену целину, садашњи председник Руске Федерације Владимир Путин добио могућност да стане на чело таквог новог политичког субјекта. Другим речима, улога садашњег шефа руске државе на светској политичкој сцени после избора у марту 2008. не да не би била окрњена него би само још додатно ојачала. И то на дужи период.

Са друге стране, подсећање на догађаје од пре 365 дана, када се у сличној ситуацији нашла Украјина, недвосмислено показује да Европа до данас није пронашла адекватан одговор на политику Русије. Толико наглашавана подршка Кијеву на путу "наранџасте демократизације", како се испоставило, свела се тек на добре жеље и тапшање по рамену. Када је прича скренута на конкретније ствари, посебно на улазак ове велике централноевропске земље у ЕУ и НАТО, срдачност је, једноставно, спласнула. Већ у наредном политичком огледању (марта 2006) екипа прозападно оријентисаног председника Виктора Јушченка доживела је прави дебакл.

Пример Грузије, која је још раније одлучила да раскине са бившим совјетским ментором, једнако је поучан. Тамошњи председник Михаил Сакашвили, изабран 2004. на помало чудан начин (за њега је гласало 93 одсто бирача!), у својим напорима да се што више дистанцира од Москве нашао се у врло незавидној ситуацији. Како би задовољио покровитеље у Вашингтону одрекао се енергетске зависности од Русије. Али када је преко потребни гас и нафту покушао да обезбеди код другог суседа – Ирана – Вашингтон је поново реаговао. Наравно, забраном. Не чуди стога што и опозиција у Грузији све више диже главу.

Одговор из Москве

Стиче се утисак да у Европи и САД сматрају за нормално да Русија и даље економски подржава чланице бившег СССР-а, а да, истовремено, не доводи у питање њихово политичко очијукање са Западом. Ништа другачије није ни у случају Белорусије. Тамошњи опозиционари, ма колико мало их за сада било, уживају пуну подршку из иностранства, добијају награде којекаквих хуманитарних форума, па чак и финансијску помоћ, иако су и сами доскора били протагонисти Лукашенковог режима.