Rehabilitovan Knez Pavle

„Usvaja se zahtev za rehabilitaciju kneza Pavla Karađorđevića iz Beograda, pa se utvrđuje da je ništava Odluka Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača od 17. septembra 1945. godine, od dana njenog donošenja, kao i da su ništave sve pravne posledice navedene odluke, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a rehabilitovano lice knez Pavle Karađorđević se smatra neosuđivanim.”

Tri i po godine od podnošenja zahteva za rehabilitaciju kneza Pavla, Viši sud u Beogradu doneo je rešenje prema kojem je odluka Državne komisije, kojom je knez Pavle proglašen za ratnog zločinca, doneta iz ideološko-političkih razloga. Državna komisija je optužila kneza Pavla da je pogazio Ustav, sabotirao naoružavanje i pripremu zemlje za rat, potpisivanjem Trojnog pakta doprineo agresivnom ratu sila Osovine, ali i da je bio zadojen mržnjom prema SSSR-u, da nije uvažavao narodne predstavnike i preuzeo celokupnu vlast u svoje ruke. U rešenju Višeg suda se navodi da je Državna komisija imala nadležnost samo za prikupljanje dokaza i utvrđivanje zločina, dok je izricanje kazni bilo u nadležnosti sudova, da knezu Pavlu nije data mogućnost da se brani, kao i da je komisija utvrđivala zločine na teritoriji tadašnje Jugoslavije za vreme ratnih dejstava, a da je knez Pavle od 28. marta 1941. godine, odnosno od početka do kraja rata, bio u izgnanstvu gde je i umro. Osuđujući kneza Pavla, komisija nije navela koje je odredbe Ustava prekršio, optužila ga je za potpisivanje Trojnog pakta, iako su njega potpisali Dragiša Cvetković i Vlatko Maček, po odluci vlade, navela da je ignorisao narodne predstavnike, iako se baš on trudio da ih drži sve na okupu, objašnjava Dušanka Subotić-Homen, advokat Jelisavete Karađorđević, ćerke kneza Pavla, koja je i podnela zahtev za rehabilitaciju.

– Stavljati mu na teret da je bio zadojen neodoljivom mržnjom prema SSSR-u je glupost jer je njegova majka upravo iz te zemlje, iz čuvene porodice Demidovih. U teškim okolnostima, na svaki način je pokušavao da sačuva Jugoslaviju od stradanja i rata za koji ona nije bila spremna. Pored drugih rehabilitacija koje su donete, a ima ih oko 1.300, ova je istorijska jer donosi ispravku u delu istorije koja se odnosi na Trojni pakt i 1941. godinu – kaže Dušanka Subotić-Homen.

Teško je bilo biti strpljiv svih ovih godina, ali sam verovala da će istina, na kraju, biti utvrđena – priča Jelisaveta Karađorđević.

– Drugi korak je da donesem posmrtne ostatke svog oca u Srbiju, na Oplenac. Za to već imam blagoslov Svetog arhijerejskog sinoda, sada treba da razmotrim i sa državnim vlastima kako bi to moglo biti organizovano. Za života, on sigurno nije verovao da će se tako nešto desiti. Njegova rehabilitacija nije važna samo za mene, to je važno za sve nas, jer narod ovde dugo nije imao prave informacije o onome što se dešavalo – kaže Jelisaveta Karađorđević.

Ona navodi da će posle okončanog postupka rehabilitacije verovatno podneti zahtev za povraćaj imovine.

– Nemam mnogo imovine, imam kuću moje majke, gde je sada rezidencija crnogorske ambasade na Dedinju, i imovinu u Belom dvoru, slike, knjige. Ne znam tačno šta ima tamo pošto ne mogu da dođem do toga i uporedim inventar. Moj otac je, takođe, poklonio svom narodu bogatu kolekciju umetničkih dela, koja se trenutno čuva u Narodnom muzeju, zatvorena i nedostupna javnosti. Bilo bi divno kada bi ta kolekcija bila vraćena tamo gde je i bila pre rata, u muzej kneza Pavla, njegov legat, današnju zgradu Predsedništva u Pionirskom parku – kaže Jelisaveta Karađorđević.

J. Čalija