De­da Mra­zo­vi sprem­ni da da­ru­ju

Čikica iz Laponije je i dalje nedostupan za izjave. Deca mogu samo da se nadaju da je počeo da pakuje poklone u ogromnu vreću, prikuplja patuljke, glača saonice, vodi irvase na kondicioni trening da bi uspeli da ga prevezu preko celog sveta u toku samo jedne noći.

Njegovi beogradski blizanci, ovdašnji Deda Mrazovi, raspoloženiji su za razgovor i otkrivaju da su manje-više već utvrdili maršrutu za novogodišnje veče i ostatak praznika. Za mališane koji su mu ostali verni i odbijaju tvrdnje skeptičnijih vršnjaka da dobroćudni dekica koji deli darove nikada nije ni postojao, roditelji su na vreme pozvali Deda Mraza i utanačili posete.

Neka deca, poput šestogodišnjeg Filipa Bankovića, iz vrtića „Leptirić”, toliko su nestrpljiva da konačno upoznaju omiljenog dedicu da im se već čini da su ga ovih noći čuli kako šuška oko jelke. Poseta beogradskog Deda Mraza izgleda kao iz najlepših dečjih snova.

– Svi detalji se prethodno dogovore sa roditeljima jer oni najbolje znaju svoje dete. Naznače mi kakve savete bi želeli da podelim deci, daju poklone za njih. Pričam klincima i o tome kako izgleda život na Severnom polu, kako sam putovao do njih. Zajedno čitamo pismo koje su mi poslali preko roditelja, proveravam da li su bili dobri, upućujem ih kako da budu još bolji.

Donosim im i sopstveni poklončić, sitnicu kojom se mogu igrati, ali i okititi jelku. Na kraju se zajedno slikamo i dajem im i sertifikat o dolasku, tako da mogu drugarima da dokažu da ih je Deda Mraz zaista posetio – priča Deda Mraz koji se u civilu odaziva na ime Igor.

Scenario posete se ipak nikada ne može unapred zacrtati jer sve zavisi od ličnosti deteta i njegovih želja. Tifani Perić iz „Leptirića” poželela je da dobije hrčka, albino zeku i belog miša – „ali da svi budu živi”. Drugi žele nešto jednostavnije, i mnogo dragocenije, kao devojčica koja je Deda Mraza Aleksandra Zorića zamolila samo da joj mama bude zdrava.

– Nikada se ne zna šta će nas dočekati. Desilo se i da roditelji upregnu konje kako bi scena bila što verodostojnija. Bilo je i situacija da nam posle posete daju samo flašu rakije i kažu „Izvini, nemamo više od ovoga” – seća se Zorić, vlasnik agencije „Deda Mrazovi”.

Zbog krize, i Deda Mrazovi sada idu na popust. Zavisno od termina i od toga da li se dolazi i u pratnji Babe Mrazice, patuljka ili vilenjaka, poseta može da staje i do 10.000 dinara, ali ponuda za prošli petak je bila svega 899 dinara i ona je razgrabljena.

– Ne unajmljuju nas samo imućniji. Svaki roditelj želi da priušti čaroliju svom detetu. Besparica se odražava i na naš posao. U agenciji imamo pet Deda Mrazova, ali nema dovoljno posla za sve nas – kaže Zorić.

Čikica koji ima dar za svako dete ovog sveta trebalo bi da je bogatiji od Rokfelera, ali mnogi Deda Mrazovi se bave tim poslom honorarno, kako bi dopunili oskudne prihode.

– Diplomirao sam ekonomiju, a posao ne mogu da nađem. Ovim sam počeo da se bavim slučajno. U prodavnici moje majke sam obukao odelo Deda Mraza koje niko nije hteo da kupi. Animirao sam kupce i nekoliko njih me je angažovalo – navodi Dejan Popović, dvadesetosmogodišnjak iz Mirijeva.

Pošto je tobožnji Laponac koji optrčava svet u zaprezi irvasa zapravo maskirani neznanac plitkog džepa, pitanje danas nije samo da li klinci veruju u Deda Mraza, već da li roditelji veruju Deda Mrazu.

Rušenje mita je otišlo toliko daleko da su se Amerikanci nedavno zapitali da li je bezbedno smeštati decu na njegovo krilo kad se pod crvenim kostimom možda krije pedofil. U Srbiji ta paranoja nije zaživela.

Naši Deda Mrazovi kažu da roditelji nisu tražili da ih upoznaju i vide uverenje da nisu krivično gonjeni pre nego što ih puste u kuću. Zorić napominje da se u njegovoj agenciji podrazumeva da kandidat takvo uverenje mora pokazati ako želi posao.

Mnoge mame i tate su već toliko otvrdle da smatraju kako deci ne treba podsticati iluziju da na svetu postoji dedica koji će im deliti poklone iz čiste ljubavi, nego ih treba što ranije suočiti sa stvarnošću. Psiholozi se s tim ne slažu.

– Klince ne valja potpuno izopštiti iz iluzije, ali s vremenom im ipak treba pružiti pravu sliku o svetu. Jer, nije loše da u jednom periodu života veruju u bajke – dodaje Aleksandra Janković, psiholog.

Bez obzira na stav roditelja, priču o dobrom čikici je teško održavati u životu kada su dečacima i devojčicama sve informacije danas dostupne.

– Pouzdanih istraživanja nema, ali mi koji radimo sa decom vidimo da ona, zbog Interneta, sve mlađa prestaju da veruju u Deda Mraza. Najbolje je prepustiti im da sami sazru i shvate istinu – objašnjava Branka Dragišić, pedagog iz Medicinske škole Beograd.

Ma koliko visili na Internetu, klincima se baš i ne žuri toliko da odrastu. Beogradski Deda Mrazovi kažu da nema deteta koje se ne oduševi kada ih ugleda na vratima, sa spremnim poklonom.

Poneko sumnjičavije i upita gde su saonice i irvasi, ali i za to postoji spreman odgovor – „Nema snega pa me je dovezao Nodi”, još jedan popularni dečji lik iz crtaća. Čak i takvi skaču i vrište od sreće što ih Deda Mraz nije zaboravio.