Umro Vaclav Havel

Vaclav Havel (76), prvi postkomunistički predsednik Čehoslovačke (1989–1992) i Češke (1993–2003), dugogodišnji antikomunistički disident, predvodnik Plišane revolucije i poznati dramaturg, umro je juče u snu u porodičnoj kući na Hradečeku kod Trutova (severna Češka). Havel je od operacije raka pluća 1996. imao česte i teške probleme s disanjem.

„Uz njega su u poslednjim časovima bile njegova supruga Dagmar i jedna časna sestra iz reda Karla Boromejskog koja se, takođe, o njemu starala poslednjih meseci”, piše na oficijelnoj Havelovoj internet stranici.

Poslednji put se u javnosti ovaj u svetu bez sumnje najpoznatiji Čeh pojavio prošle nedelje kada je primio tibetanskog dalaj-lamu.

Moral u politici – bila je osnovna preokupacija životai delovanja Vaclava Havela nadaleko znanog i uticajnog češkog intelektualca i političara širokog dijapazona. U tome se Havel nadovezao na tradiciju češke politike i kulture koju je svojom filozofijom morala i politike utemeljio osnivač Čehoslovačke Tomaš Garig Masarik. Češka se, kao nijedna druga zemlja u svetu, može pohvaliti da je u istom veku, na prelomima svoje istorije, imala političke lidere–filozofe koji su politici i njenim kako ciljevima, tako i sredstvima, nastojali da udahnu dublji, moralni smisao.

Tim svojim moralizmom Havel je disparatna pojava u politici u današnjem svetu, utoliko više što je on tu preokupaciju podjednako demonstrirao i onda kada je bio na najvećim iskušenjima i životnoj opasnosti u disidentskoj opoziciji, zatim na čelu uzorne po civilizovanosti Plišane revolucije i kao predsednik bivše Čehoslovačke (1989–1992) a potom i Češke (1993–2003). Postao je, kako neki duhovito kažu, neka vrsta srednjoevropskog Bude, egzotik u svetu politike bez dubljeg morala i cilja.

U anketama časopisa „Prospekt” i „Forinpolisi” Havel je na rang-listi najuticajnijih intelektualaca sveta zauzimao više puta mesta među prvih 10.

Ipak, Havelovi kritičari smatrali su njegov moralizam salonskim. Zamerali su mu nekritičnost, pa i pristrasnost prema američkoj politici, posebno onoj koju je vodio Bil Klinton.

Rođen je 5. oktobra 1936. u poznatoj i bogatoj praškoj preduzimačko-intelektualnoj porodici.

Posle dolaska komunista na vlast 1948. završio je večernju gimnaziju, radio kao scenski tehničar – kulisar u pozorištima ABC i „Bez gelendera” i vanredno studirao dramaturgiju na Pozorišnoj akademiji. Petogodišnje tamnovanje u zatvorima komunističkog režima, zbog vođstva u disidentskom pokretu, ozbiljno je narušilo Havelovo zdravlje.

Autoritet koji je stekao u disidentskom pokretu izbacio ga je na čelo Plišane revolucije pred kojom se komunistička vlast urušila. Havela je za predsednika republike krajem 1989. izabrao stari parlament s isti komunističkim poslanicima koji su 1987. za šefa države poslednji put izabrali Gustava Husaka, „grobara Praškog proleća 68”.Zalagao se za očuvanje Čehoslovačke, ali se povukao s mesta predsednika kada je uvideo da su političke reprezentacije Češke i Slovačke saglasne i žele podelu federacije koja je izvršena na uzorno miran i civilizovan način.

Havel je u krizi u bivšoj Jugoslaviji podržavao prava republika na samoopredeljenje i bio veoma kritičan prema politici režima Slobodana Miloševića. Osuđivao je etničko čišćenje Srba, ali se retko čuo kada se to činilo njima... Išao je često ispred, pa je prvi tražio da Zapad interveniše protiv bosanskih Srba i zaustavi rat u BiH, izmislio je uoči bombardovanja Srbije onu kovanicu o „humanitarnom bombardovanju”.... U poslednjoj fazi borbe protiv Miloševićeve vladavine pružao je aktivnu podršku i pomoć srpskoj opoziciji. To mu, ipak, nije povratilo one simpatije koje je ranije zadobio među Srbima, kao hrabri i istinoljubivi disident...