Умро Вацлав Хавел

Вацлав Хавел (76), први посткомунистички председник Чехословачке (1989–1992) и Чешке (1993–2003), дугогодишњи антикомунистички дисидент, предводник Плишане револуције и познати драматург, умро је јуче у сну у породичној кући на Храдечеку код Трутова (северна Чешка). Хавел је од операције рака плућа 1996. имао честе и тешке проблеме с дисањем.

„Уз њега су у последњим часовима биле његова супруга Дагмар и једна часна сестра из реда Карла Боромејског која се, такође, о њему старала последњих месеци”, пише на официјелној Хавеловој интернет страници.

Последњи пут се у јавности овај у свету без сумње најпознатији Чех појавио прошле недеље када је примио тибетанског далај-ламу.

Морал у политици – била је основна преокупација животаи деловања Вацлава Хавела надалеко знаног и утицајног чешког интелектуалца и политичара широког дијапазона. У томе се Хавел надовезао на традицију чешке политике и културе коју је својом филозофијом морала и политике утемељио оснивач Чехословачке Томаш Гариг Масарик. Чешка се, као ниједна друга земља у свету, може похвалити да је у истом веку, на преломима своје историје, имала политичке лидере–филозофе који су политици и њеним како циљевима, тако и средствима, настојали да удахну дубљи, морални смисао.

Тим својим морализмом Хавел је диспаратна појава у политици у данашњем свету, утолико више што је он ту преокупацију подједнако демонстрирао и онда када је био на највећим искушењима и животној опасности у дисидентској опозицији, затим на челу узорне по цивилизованости Плишане револуције и као председник бивше Чехословачке (1989–1992) а потом и Чешке (1993–2003). Постао је, како неки духовито кажу, нека врста средњоевропског Буде, егзотик у свету политике без дубљег морала и циља.

У анкетама часописа „Проспект” и „Форинполиси” Хавел је на ранг-листи најутицајнијих интелектуалаца света заузимао више пута места међу првих 10.

Ипак, Хавелови критичари сматрали су његов морализам салонским. Замерали су му некритичност, па и пристрасност према америчкој политици, посебно оној коју је водио Бил Клинтон.

Рођен је 5. октобра 1936. у познатој и богатој прашкој предузимачко-интелектуалној породици.

После доласка комуниста на власт 1948. завршио је вечерњу гимназију, радио као сценски техничар – кулисар у позориштима АБЦ и „Без гелендера” и ванредно студирао драматургију на Позоришној академији. Петогодишње тамновање у затворима комунистичког режима, због вођства у дисидентском покрету, озбиљно је нарушило Хавелово здравље.

Ауторитет који је стекао у дисидентском покрету избацио га је на чело Плишане револуције пред којом се комунистичка власт урушила. Хавела је за председника републике крајем 1989. изабрао стари парламент с исти комунистичким посланицима који су 1987. за шефа државе последњи пут изабрали Густава Хусака, „гробара Прашког пролећа 68”.Залагао се за очување Чехословачке, али се повукао с места председника када је увидео да су политичке репрезентације Чешке и Словачке сагласне и желе поделу федерације која је извршена на узорно миран и цивилизован начин.

Хавел је у кризи у бившој Југославији подржавао права република на самоопредељење и био веома критичан према политици режима Слободана Милошевића. Осуђивао је етничко чишћење Срба, али се ретко чуо када се то чинило њима... Ишао је често испред, па је први тражио да Запад интервенише против босанских Срба и заустави рат у БиХ, измислио је уочи бомбардовања Србије ону кованицу о „хуманитарном бомбардовању”.... У последњој фази борбе против Милошевићеве владавине пружао је активну подршку и помоћ српској опозицији. То му, ипак, није повратило оне симпатије које је раније задобио међу Србима, као храбри и истинољубиви дисидент...