PATRIOTSKI SLOM

Specijalni sud privodi kraju svoj tegobni, maratonski posao. Na kraju svega, ima nade da saznamo ko je onog martovskog dana 2003. streljao premijera u dvorištu srpske vlade.

Ima nade, to je sigurno, ali za sve one koji budu kadri da pišu noviju srpsku istoriju, biće to događaj obavijen maglama i pomrčinama. Uz neizbežne mitove, naravno, i skupe pouke na nacionalnim tragedijama.

Sve što se događalo za četiti godine "posle Đinđića", može da bude sažeto u dilemu: da li je martovski atentat usporio Srbiju? Ima li u njemu jasne simbolike koja svedoči o koračanju u mestu, ili čak unatrag? Đinđić je bio čovek koji je stalno iskušavao svoju dinamičnu prirodu, onaj koji nije imao strpljenja za evolucije. Smatrao je da se u brzini nešto može i mora preskočiti, i da za oklevanje nema vremena.

Takav politički lider je sa podjednakim uspehom sticao prijatelje i protivnike. One koji su ga sledili i razumeli o čemu se radi. Ali i nesnosne epigone sa kojima on nije bio zadovoljan, no nije lako uspevao da ih se otarasi. On je bio prvi ministar u najdelikatnijem času: kada je arhiviran jedan režim, ali nije razoren stari sistem.

To što je mnogo toga u "vađenju nogu iz gliba" želeo da preskoči, i možda poverovao da će se neki zloglasni simboli palog režima sami popraviti – ostavilo ga je skoro usamljenim. Kad je bilo najkritičnije, njegovi sporni prijatelji su se baš razbežali. Bio je to zastrašujući ambijent negiranja, osporavanja i mržnje, u kome je skoro javno prizivan istorijski rimejk "crne ruke", tačno sto godina posle.

Već četiri godine čudni likovi su neizbežni "junaci" javnog života u Srbiji. Oni su neopisive fizionomije za naslovne strane, heroji sopstvenih košmara i sebi sličnih trabanata, ljudi koji su uglavnom iz polusveta stigli do centra sveopšte pažnje. Možda je to sve što su želeli: da svi znaju za njih, pa svejedno šta će ispasti na kraju specijalnog suđenja: rodoljubi ili zlikovci.

Tužilac Prijić je rekao otprilike, kako su ti ljudi bili uvereni da su ovo prvo, tek kad su postali ono drugo. Takva vrsta lažnog patriotizma daje pravo da presuđuju oni koji sami to pravo pribave. I to besprizornom silom, koja im je udeljena čudnim putevima i aršinima. I to bez razuma i časti, na koje se inače, takvi kakvi su prečesto pozivaju.

Njihova verzija rodoljublja uglavnom je Srbiju zavijala u crno. Kao samozvani kriterijumi ljubavi prema otadžbini, najradije su ubijali Srbe, valjda ocenivši da se patriotizam samo tako dokazuje. Umeli su da otmu bogate ljude, da likvidiraju bez razloga ili povodom nečega što je samo njima poznato. Ili ako je takav nalog stigao "sa najvišeg mesta", ili ako je smaknuće donosilo velike pare. Ili u cilju revolucionarnog prevrata! 

Možda se sud neće mešati u političke motive atentata na Đinđića. A možda i hoće, jer bez toga teško je objasniti zaveru. Skoro da nije moguće da je iz male pameti egzekutora nastao plan o nadripatriotskom preuređenju države, u kojoj bi secikese i razbojnici, mali legionari i otimači automobila, surove ubice – psihopate imali ključna mesta u vrhovima vlasti.

Ili su takvi, u danima pred atentat već imali moć koja je davno pre toga nadilazila domete njihovog uma? To jeste pretpostavka koja se ne može sasvim odbaciti. Grupa surovih razbojnika postaje još surovija pred strahom od reakcije legitimne države. Ali, takva država je još fascinirana njihovom moći. Uzgred, takvu moć su svesrdno podržale tajne poluge vlasti. Tako je izgledalo da paradržavni pretorijanci, u simbiozi sa neobuzdanim podzemljem – sigurno postaju jači od vlasti.

Tako je u jednom času mislila i sama vlast – ministar policije u njeno ime – koji se jako prepao za vreme one pobune JSO. I tada je rekao premijeru da on "nema snage koje bi mogle da obuzdaju crvene beretke".

Premijer je onda morao mečki na rupu, dakle u Kulu, gde su Gumar i njegova elita pokušali da ga ismeju. Ali, tada niko nije smogao snage da rasturi zmijsko gnezdo. Kasnije, kad je odluka doneta, Đinđić je bio mrtav. I zato je odluka doneta, i videlo se da rasturanje i nije bilo tako teško. Ali, bilo je prilično kasno.

Problem sa ovakvim suđenjima nastaće tek kad se čuju presude. Pred sudijama su samo oni koji su pucali, ili bili deo "operativnog" tima. I svedoci-saradnici, momci iz iste ekipe, koji su se pokajali te propevali iz jake ljubavi prema (svojoj) slobodi.

Da li postoji još nešto, iza i iznad toga, verovatno nećemo saznati. Sud će se baviti samo činjenicama. A one (zasad) govore da je sve začeto u glavama Ulemeka, Lukovića i Spasojevića. Dakle, premijera je (verovatno) ubio sindikat iz Kule udružen sa žestokim Zemuncima. Oni su smislili čitavu snajpersku završnicu i ostvarili je.