ПАТРИОТСКИ СЛОМ

Специјални суд приводи крају свој тегобни, маратонски посао. На крају свега, има наде да сазнамо ко је оног мартовског дана 2003. стрељао премијера у дворишту српске владе.

Има наде, то је сигурно, али за све оне који буду кадри да пишу новију српску историју, биће то догађај обавијен маглама и помрчинама. Уз неизбежне митове, наравно, и скупе поуке на националним трагедијама.

Све што се догађало за четити године "после Ђинђића", може да буде сажето у дилему: да ли је мартовски атентат успорио Србију? Има ли у њему јасне симболике која сведочи о корачању у месту, или чак унатраг? Ђинђић је био човек који је стално искушавао своју динамичну природу, онај који није имао стрпљења за еволуције. Сматрао је да се у брзини нешто може и мора прескочити, и да за оклевање нема времена.

Такав политички лидер је са подједнаким успехом стицао пријатеље и противнике. Оне који су га следили и разумели о чему се ради. Али и несносне епигоне са којима он није био задовољан, но није лако успевао да их се отараси. Он је био први министар у најделикатнијем часу: када је архивиран један режим, али није разорен стари систем.

То што је много тога у "вађењу ногу из глиба" желео да прескочи, и можда поверовао да ће се неки злогласни симболи палог режима сами поправити – оставило га је скоро усамљеним. Кад је било најкритичније, његови спорни пријатељи су се баш разбежали. Био је то застрашујући амбијент негирања, оспоравања и мржње, у коме је скоро јавно призиван историјски римејк "црне руке", тачно сто година после.

Већ четири године чудни ликови су неизбежни "јунаци" јавног живота у Србији. Они су неописиве физиономије за насловне стране, хероји сопствених кошмара и себи сличних трабаната, људи који су углавном из полусвета стигли до центра свеопште пажње. Можда је то све што су желели: да сви знају за њих, па свеједно шта ће испасти на крају специјалног суђења: родољуби или зликовци.

Тужилац Пријић је рекао отприлике, како су ти људи били уверени да су ово прво, тек кад су постали оно друго. Таква врста лажног патриотизма даје право да пресуђују они који сами то право прибаве. И то беспризорном силом, која им је удељена чудним путевима и аршинима. И то без разума и части, на које се иначе, такви какви су пречесто позивају.

Њихова верзија родољубља углавном је Србију завијала у црно. Као самозвани критеријуми љубави према отаџбини, најрадије су убијали Србе, ваљда оценивши да се патриотизам само тако доказује. Умели су да отму богате људе, да ликвидирају без разлога или поводом нечега што је само њима познато. Или ако је такав налог стигао "са највишег места", или ако је смакнуће доносило велике паре. Или у циљу револуционарног преврата! 

Можда се суд неће мешати у политичке мотиве атентата на Ђинђића. А можда и хоће, јер без тога тешко је објаснити заверу. Скоро да није могуће да је из мале памети егзекутора настао план о надрипатриотском преуређењу државе, у којој би сецикесе и разбојници, мали легионари и отимачи аутомобила, сурове убице – психопате имали кључна места у врховима власти.

Или су такви, у данима пред атентат већ имали моћ која је давно пре тога надилазила домете њиховог ума? То јесте претпоставка која се не може сасвим одбацити. Група сурових разбојника постаје још суровија пред страхом од реакције легитимне државе. Али, таква држава је још фасцинирана њиховом моћи. Узгред, такву моћ су свесрдно подржале тајне полуге власти. Тако је изгледало да парадржавни преторијанци, у симбиози са необузданим подземљем – сигурно постају јачи од власти.

Тако је у једном часу мислила и сама власт – министар полиције у њено име – који се јако препао за време оне побуне ЈСО. И тада је рекао премијеру да он "нема снаге које би могле да обуздају црвене беретке".

Премијер је онда морао мечки на рупу, дакле у Кулу, где су Гумар и његова елита покушали да га исмеју. Али, тада нико није смогао снаге да растури змијско гнездо. Касније, кад је одлука донета, Ђинђић је био мртав. И зато је одлука донета, и видело се да растурање и није било тако тешко. Али, било је прилично касно.

Проблем са оваквим суђењима настаће тек кад се чују пресуде. Пред судијама су само они који су пуцали, или били део "оперативног" тима. И сведоци-сарадници, момци из исте екипе, који су се покајали те пропевали из јаке љубави према (својој) слободи.

Да ли постоји још нешто, иза и изнад тога, вероватно нећемо сазнати. Суд ће се бавити само чињеницама. А оне (засад) говоре да је све зачето у главама Улемека, Луковића и Спасојевића. Дакле, премијера је (вероватно) убио синдикат из Куле удружен са жестоким Земунцима. Они су смислили читаву снајперску завршницу и остварили је.