Tragedije bezumnog vlastoljublja

Društveno-politička aktuelnost Šekspirove istorijske tragedije „Julije Cezar” očigledna je u toj meri da nikakvo drastičnije osavremenjivanje u njenom današnjem scenskom tumačenju nije neophodno. Šekspirova raskrinkavanja žudnje za vlašću, tužne lakovernosti naroda, odvratnosti politike u praksi, uništenja ideja zbog ljudske prirode – otrovne pohlepe, samoljublja, sujete, korisna su sredstva u dubinskom razumevanju savremene srpske istorije. Poslednjih desetak godina političkog života u Srbiji predstavljaju ogledalo Šekspirovog prikaza svevremene društveno-političke realnosti, bila ona imenovana kao starorimska, elizabetanska ili tranziciono-srpska.

U predstavi reditelja Andraša Urbana ključno se naglašava, kod Šekspira veoma važna, analogija između stvarnosti i pozorišta: društveni život se ukazuje kao totalni teatar. Glumci se često mešaju sa gledaocima, sede pored nas, obraćaju nam se kao da smo aktivni deo predstave, rimski građani, publika njihovih političkih govora. Takođe, radnja se dešava na posebno podignutoj pozornici koja se može shvatiti kao „scena na sceni”,čime se naglašava važna ideja teatralnosti istorije i politike (scenografija Andraš Urban). Tako se diskretno nameće ideja da je istorija jedno veliko pozorište koje se cirkularno, ritualno odvija. Vladari, njihovi dželati, zatim dželati njihovih dželata, i dalje, u nedogled, delići su fatalnog mehanizma istorije koja je ovde pravi protagonista. Ona se beskrajno ponavlja, a pohlepom zaslepljeni, nasilni otimači vlasti su samo pajaci, unezvereni pioni koji imaju privremenu iluziju o svojoj svemoći. Urbanovo čitanje „Julija Cezara” tako ide u prilog tezi Jana Kota da je ovaj Šekspirov komad više tragedija istorije nego istorijska tragedija.

Likovi su savremeno obučeni, uglavnom u bezlična siva odela,čime se sugeriše savremenost radnje i uniformisanost politike (kostimi Irena Belojica). Šekspirov tekst je primetno skraćen, čime se postiglo efektno zgušnjavanje radnje i dinamičnost predstave (dramaturg Ninoslav Šćepanović). Muzika Lajka Feliksa stvara stalnu, bitnu tenziju, kao i jak utisak neprestane pretnje. Igru glumaca karakteriše eruptivna energičnost, usijana strast. U slučaju pojedinih glumaca, tu eksplozivnu izražajnost je trebalo malo obuzdati, stišati njihove naelektrisane strasti,jer se one negativno odražavaju na značenje likova, oduzimaju njihovu potencijalnu višeznačnost. To je najviše slučaj sa Kasijem (Miloš Stanković), nešto manje sa Kalpurnijom (Minja Peković) i Porcijom (Sanja Moravčić). Efekat bi bio znatno prodorniji da oni igraju sa manje grča i toliko vidljivog napora. Mnogo su izražajniji i ubedljiviji likovi koji su stvoreni sa prigušenijim žarom: tiho samopouzdan i autoritativan, ali i povodljiv Julije Cezar (Marko Makivić), ili nesiguran, rastrzan sumnjama, Marko Brut (Ferenc Peter). Gledaoci sede na sceni, vro blizu glavnog prostora igre, što pojačava senzualno dejstvo radnje i intenzivnije ih uvlači u tok događaja, dalje utičući na brisanje granice između stvarnosti i pozorišta.

U Urbanovoj predstavi su jarko markirani motivi koji su nam danas zastrašujuće poznati: upadljivo odsustvo časti, etike, čvrstine uverenja. Svejedno je da li se vlastoljupci zalažu za imperiju ili republiku, takozvanu demokratsku ili naprednjačku opciju, ideje suštinski uopšte nisu važne, one su samo prazne ljušture, formalna pokrića za bezumno grabljenje političke moći. Cezarov ljubimac Marko Antonije (Arpad Mesaroš) tako će u deliću sekunde postati blizak sa njegovim dželatima, Cezarovi kasapini će sutra biti Brutovi i Kasijevi koljači, kopaće po njihovoj utrobi i trijumfalno uriniratipo njihovim raščerečenim telima, kao da imaju amneziju. Za vlastoljupce ne postoji sećanje,ni savest, ni krivica, samo neutoljiva, bulimična glad za moći. No, ubice će biti ubijene, fatalni mehanizam istorije će se opet ironično iskeziti,jer će otimači vlasti stradati od vlasti, u prah će ih pretvoriti ono za čime su jedino žudeli.