Samilost kao čin otpora

Inspirisan filmom braće Darden, scenski tekst „Korporativna bajka” Slobodana Obradovića i Veljka Mićunovića prati sudbinu Sandre, radnice u kol-centru firme za dostavu „Brn”, koja dobija otkaz jer su tako izglasale njene kolege, da bi dobile bonuse i povišice. Osim Sandre, ostali likovi drame nemaju lična, već tipska imena, poput Šefa, Uplašene, Ogorčene, Agresivnog i drugih, što se može shvatiti kao znak njihove obezličenosti, što i jeste delimično njihova karakteristika, jer su svi oni uglavnom pioni sistema, šrafovi koji omogućuju njegovo funkcionisanje, po inerciji, jer ga uglavnom ne ugrožavaju.

Tekst je u tematskom pogledu vrlo značajan nama, danas i ovde, jer otvara bitna pitanja, koja nas se sve gotovo tragično tiču, a to su pitanja borbe za materijalan opstanak, za nalaženje i zadržavanje posla, prilagođavanja na promene, na tranziciju, nestabilnost okolnosti, konkurenciju, nemilosrdnost korporacija, kao i na činjenicu lake ljudske zamenjivosti, suštinske nebitnosti pojedinca, sistemu. Osim ovog upadljivog tematskog značaja, delovi teksta, naročito u Sandrinim monolozima, imaju i osobene poetske vrednosti, neobične zbog konteksta, sredine šematizovane birokratije, zbog čega su još važnije, i snažnije; u tom svetu, poezija je vid bunta, opiranja opštem, bezličnom, neljudskom.

Reditelj Veljko Mićunović ovu usijano značajnu temu, i radnju, postavlja u scenski vrednom i intrigantnom, hladnom, stilizovanom, formalizovanom obliku, čime stvara osobenu, kritičku, analitičku distancu prema njima, i takođe ih na taj način podiže na jedan univerzalniji, svevremeniji nivo značenja. Pozornica je odgovarajuće stilizovano utvrđena, u označavanju više prostora, od kancelarijskog, do ličnog, do domova Sandrinih kolega, gde ona dolazi moleći za razumevanje i pomoć (scenograf Branko Hojnik, kostim Marija Marković Milojev). Takođe je i dosledno promenljiva, u skladu sa razvojem i turbulencijama scenskih događaja; po potrebi je izložena snopovima neonskih svetala koji pojačavaju utisak o hladnoći, više metaforičkoj nego konkretnoj.

Glumci preovlađujuće igraju u takođe odgovarajućoj, sablasnoj tišini koja diskretno ističe napetu težinu svakodnevice; povremeno je popunjavaju svedeni, preteći zvuci, koji izoštravaju sveprisutno osećanje teskobe. U nastupima se povremeno upotrebljavaju mikrofoni koji, takođe adekvatno, otuđuju govor likova, konkretno i simbolički produbljujući udaljavanje od njih samih. Stil igre je dosledno uklopljen u ovaj precizno oblikovan scenski svet, ogoljen je i povremeno ceremonijalan, ali je u isto vreme i psihološki produbljen.

Jovana Gavrilović spretno gradi lik dostojanstvene Sandre koja na nagovor brižnog i voljenog Muža (Filip Hajduković) ipak pokušava da promeni mišljenja kolega, povodom glasanja za njeno odstranjivanje. Može se, takođe, tumačiti, da ona jedina ima lično ime, jer ima stav koji podrazumeva saosećanje prema drugima, odbijanje da ugrožava i žrtvuje druge zbog lične dobrobiti. U vezi sa tim, jedna od bitnijih ideja u predstavi je raskrinkavanje činjenice da sistem podstiče ljudsku surovost, bezosećajnost, da nas primorava da mrzimo druge, jer smo ugroženi, pa se u tom smislu odbijanje mržnje i samilost prema drugima može razumeti kao vid otpora prema sistemu.

Bojan Žirović ležerno igra Šefa koji je po službenoj dužnosti vedro bezdušan, pragmatičan, jer, da bi firma bila produktivna, ne može se biti osetljiv na tamo neke ljudske gubitke. Hana Selimović posebno opipljivo i verodostojno, i tragikomično, stvara lik Egzistencije, jednu od tipičnih Sandrinih koleginica, zadavljenu obavezama prema banci, deci, porodici, čak i doslovno zatrpanu kućnim poslovima. Dejan Dedić je takođe vrlo autentičan u građenju lika Korporativnog, jednog mehanizovanog čoveka, emotivno neutralnog stava, idealnog radnika u takvoj korporaciji, gde je ljudskost balast.

Uroš Jakovljević je ubedljiv u ulozi Agresivnog, još jedne ljudske olupine, brodolomnika u nasukanom životu, koji se teško nosi sa razvodom i nemilosrdnim postupcima njegove bivše žene, ali se trudi da to ne pokazuje; očajnik je koji očaj nosi sa osmehom na licu, da bi ispunio zahteve sistema. Galeriju ovih feleričnih, izranjavanih, izgaženih ljudi, prepoznatljivih u vremenima i okolnostima u kojima živimo, upotpunjuju takođe punokrvni likovi Ogorčene (Milica Stefanović), Zaboravljene (Ljiljana Dragutinović) i Uplašene (Natalija Stepanović).

Prizori iz ove galerije živih, a možda zapravo (suštinski) mrtvih, povremeno su začinjeni efektnim poetsko-simboličkim rešenjima, na primer, kada su pri kraju Sandra i Muž stisnuti u jednoj skučenoj prostoriji prozirnih zidova, čime se izražajno označava njihovo klonuće. Klonuće mnogih od nas zapravo, u svetu korporativnog pakla, gde je čovek čoveku vuk, i gde smo prinuđeni da grizemo jedni druge da bismo opstali.