Самилост као чин отпора

Инспирисан филмом браће Дарден, сценски текст „Корпоративна бајка” Слободана Обрадовића и Вељка Мићуновића прати судбину Сандре, раднице у кол-центру фирме за доставу „Брн”, која добија отказ јер су тако изгласале њене колеге, да би добиле бонусе и повишице. Осим Сандре, остали ликови драме немају лична, већ типска имена, попут Шефа, Уплашене, Огорчене, Агресивног и других, што се може схватити као знак њихове обезличености, што и јесте делимично њихова карактеристика, јер су сви они углавном пиони система, шрафови који омогућују његово функционисање, по инерцији, јер га углавном не угрожавају.

Текст је у тематском погледу врло значајан нама, данас и овде, јер отвара битна питања, која нас се све готово трагично тичу, а то су питања борбе за материјалан опстанак, за налажење и задржавање посла, прилагођавања на промене, на транзицију, нестабилност околности, конкуренцију, немилосрдност корпорација, као и на чињеницу лаке људске замењивости, суштинске небитности појединца, систему. Осим овог упадљивог тематског значаја, делови текста, нарочито у Сандриним монолозима, имају и особене поетске вредности, необичне због контекста, средине шематизоване бирократије, због чега су још важније, и снажније; у том свету, поезија је вид бунта, опирања општем, безличном, нељудском.

Редитељ Вељко Мићуновић ову усијано значајну тему, и радњу, поставља у сценски вредном и интригантном, хладном, стилизованом, формализованом облику, чиме ствара особену, критичку, аналитичку дистанцу према њима, и такође их на тај начин подиже на један универзалнији, свевременији ниво значења. Позорница је одговарајуће стилизовано утврђена, у означавању више простора, од канцеларијског, до личног, до домова Сандриних колега, где она долази молећи за разумевање и помоћ (сценограф Бранко Хојник, костим Марија Марковић Милојев). Такође је и доследно променљива, у складу са развојем и турбуленцијама сценских догађаја; по потреби је изложена сноповима неонских светала који појачавају утисак о хладноћи, више метафоричкој него конкретној.

Глумци преовлађујуће играју у такође одговарајућој, сабласној тишини која дискретно истиче напету тежину свакодневице; повремено је попуњавају сведени, претећи звуци, који изоштравају свеприсутно осећање тескобе. У наступима се повремено употребљавају микрофони који, такође адекватно, отуђују говор ликова, конкретно и симболички продубљујући удаљавање од њих самих. Стил игре је доследно уклопљен у овај прецизно обликован сценски свет, огољен је и повремено церемонијалан, али је у исто време и психолошки продубљен.

Јована Гавриловић спретно гради лик достојанствене Сандре која на наговор брижног и вољеног Мужа (Филип Хајдуковић) ипак покушава да промени мишљења колега, поводом гласања за њено одстрањивање. Може се, такође, тумачити, да она једина има лично име, јер има став који подразумева саосећање према другима, одбијање да угрожава и жртвује друге због личне добробити. У вези са тим, једна од битнијих идеја у представи је раскринкавање чињенице да систем подстиче људску суровост, безосећајност, да нас приморава да мрзимо друге, јер смо угрожени, па се у том смислу одбијање мржње и самилост према другима може разумети као вид отпора према систему.

Бојан Жировић лежерно игра Шефа који је по службеној дужности ведро бездушан, прагматичан, јер, да би фирма била продуктивна, не може се бити осетљив на тамо неке људске губитке. Хана Селимовић посебно опипљиво и веродостојно, и трагикомично, ствара лик Егзистенције, једну од типичних Сандриних колегиница, задављену обавезама према банци, деци, породици, чак и дословно затрпану кућним пословима. Дејан Дедић је такође врло аутентичан у грађењу лика Корпоративног, једног механизованог човека, емотивно неутралног става, идеалног радника у таквој корпорацији, где је људскост баласт.

Урош Јаковљевић је убедљив у улози Агресивног, још једне људске олупине, бродоломника у насуканом животу, који се тешко носи са разводом и немилосрдним поступцима његове бивше жене, али се труди да то не показује; очајник је који очај носи са осмехом на лицу, да би испунио захтеве система. Галерију ових фелеричних, израњаваних, изгажених људи, препознатљивих у временима и околностима у којима живимо, употпуњују такође пунокрвни ликови Огорчене (Милица Стефановић), Заборављене (Љиљана Драгутиновић) и Уплашене (Наталија Степановић).

Призори из ове галерије живих, а можда заправо (суштински) мртвих, повремено су зачињени ефектним поетско-симболичким решењима, на пример, када су при крају Сандра и Муж стиснути у једној скученој просторији прозирних зидова, чиме се изражајно означава њихово клонуће. Клонуће многих од нас заправо, у свету корпоративног пакла, где је човек човеку вук, и где смо принуђени да гриземо једни друге да бисмо опстали.