Problema više, a poziva manje

Subotica – Svakoga dana bar dve osobe okrenu broj 553-000 u pokušaju da olakšaju svoje probleme i u razgovoru potraže pomoć stručnjaka. SOS telefon otvoren je u Subotici još 1985. godine, kao jedna od prvih takvih vaninstitucionalnih načina pomoći i očuvanja psihičkog zdravlja populacije još u ondašnjoj Jugoslaviji. Od tada SOS telefon opstaje kao nevladina humanitarna organizacija koja i sama u svojoj organizaciji nije ostajala pošteđena problema društva u kojem deluje. Od 1995. godine su na gradskom budžetu, što im omogućava da skromno, ali bez prestanka rade već gotovo tri decenije.

– Kada je osnovan, SOS telefon okupljao je veći broj neuropsihijatara, psihologa, socijalnih radnika, dakle ljudi koji su stručni da shvate šta je ono što pojedinca opterećuje da dobro funkcioniše i u porodici i u društvu i da mu pomognu ” priča nam Margita Mirkov, pedagog koja je već deceniju i po aktivna u SOS telefonu.

Početkom devedesetih ostalo je svega četvoro onih koji su dežurali kod ovog telefona specifične psihološke pomoći, da bi prvih godina prošle decenije ponovo okupio tim od osmoro stručnjaka. Kako objašnjava Nada Vereš, psiholog, takođe angažovana pri SOS telefonu, za razliku od drugih gradova gde se angažuju volonteri, u Subotici sa pozivarima razgovaraju ljudi obučeni da pomognu, da pažljivo slušaju, prepoznaju promene u glasu, stručni da pomognu, ali i spremni da saosećaju.

Iako je teška situacija u društvu, u udruženju primećuju da poslednjih godina opada broj poziva, ili, kako to definiše Snežana Ljubinković, psiholog i predsednica Društva SOS telefon, broj poziva ne odgovara količini problema koji postoje.

– Ponekad kada su problemi preveliki, ljudi nemaju snage ni volje da se jave, teško im je da govore, a srećemo se i sa njihovom sumnjom da možemo da im pomognemo, kao da su izgubili veru da neko može da im pruži ruku – kaže Margita Mirkov.

I njene koleginice Nada Vereš i Snežana Ljubinković apatiju smatraju najvećim krivcem što se ljudi ređe odlučuju da svoju nevolju podele s drugim i pokušaju da nađu rešenje.

Margita Mirkov je „iscrtala” i profil prosečnog pozivara, oko 80 odsto njih su žene starije od 45 godina. Sporadično pomoć potraže mlađi od 30 godina, gotovo nikada se ne javljaju žrtve nasilja, već neki njihov srodnik ili komšija.

– Mi tada reagujemo uključujući i druge službe, kako bi se pozivarima pomoglo – kaže Margita Mirkov.

Prema iskustvu Nade Vereš, poslednjih godina menjaju se i problemi zbog kojih se ljudi obraćaju, pa imaju sve više poziva onih kojima je potrebna zdravstvena nega koju ne mogu da dobiju. To su izuzetno teške i bolne situacije, ali ipak, kako naglašava, ovo nije posao u kome se čuju samo loše vesti.

– Razgovor može da aktivira produkciju zdravih ideja u pojedincu i to je upravo i naš cilj – kaže Verešova.