Проблема више, а позива мање

Суботица – Свакога дана бар две особе окрену број 553-000 у покушају да олакшају своје проблеме и у разговору потраже помоћ стручњака. СОС телефон отворен је у Суботици још 1985. године, као једна од првих таквих ванинституционалних начина помоћи и очувања психичког здравља популације још у ондашњој Југославији. Од тада СОС телефон опстаје као невладина хуманитарна организација која и сама у својој организацији није остајала поштеђена проблема друштва у којем делује. Од 1995. године су на градском буџету, што им омогућава да скромно, али без престанка раде већ готово три деценије.

– Када је основан, СОС телефон окупљао је већи број неуропсихијатара, психолога, социјалних радника, дакле људи који су стручни да схвате шта је оно што појединца оптерећује да добро функционише и у породици и у друштву и да му помогну ” прича нам Маргита Мирков, педагог која је већ деценију и по активна у СОС телефону.

Почетком деведесетих остало је свега четворо оних који су дежурали код овог телефона специфичне психолошке помоћи, да би првих година прошле деценије поново окупио тим од осморо стручњака. Како објашњава Нада Вереш, психолог, такође ангажована при СОС телефону, за разлику од других градова где се ангажују волонтери, у Суботици са позиварима разговарају људи обучени да помогну, да пажљиво слушају, препознају промене у гласу, стручни да помогну, али и спремни да саосећају.

Иако је тешка ситуација у друштву, у удружењу примећују да последњих година опада број позива, или, како то дефинише Снежана Љубинковић, психолог и председница Друштва СОС телефон, број позива не одговара количини проблема који постоје.

– Понекад када су проблеми превелики, људи немају снаге ни воље да се јаве, тешко им је да говоре, а срећемо се и са њиховом сумњом да можемо да им помогнемо, као да су изгубили веру да неко може да им пружи руку – каже Маргита Мирков.

И њене колегинице Нада Вереш и Снежана Љубинковић апатију сматрају највећим кривцем што се људи ређе одлучују да своју невољу поделе с другим и покушају да нађу решење.

Маргита Мирков је „исцртала” и профил просечног позивара, око 80 одсто њих су жене старије од 45 година. Спорадично помоћ потраже млађи од 30 година, готово никада се не јављају жртве насиља, већ неки њихов сродник или комшија.

– Ми тада реагујемо укључујући и друге службе, како би се позиварима помогло – каже Маргита Мирков.

Према искуству Наде Вереш, последњих година мењају се и проблеми због којих се људи обраћају, па имају све више позива оних којима је потребна здравствена нега коју не могу да добију. То су изузетно тешке и болне ситуације, али ипак, како наглашава, ово није посао у коме се чују само лоше вести.

– Разговор може да активира продукцију здравих идеја у појединцу и то је управо и наш циљ – каже Верешова.