In memoriam – Šerlok Holms

Nije se ni očekivalo više od ovoga što smo dobili filmom „Šerlok Holms: igra senki” Gaja Ričija. Poput prethodnog (prvog) filma iz serijala o slavnom detektivu (2009) i ovaj novi nije ništa drugo do prilično šupalj i krajnje neoriginalan pokušaj modernizacije legendarnog književnog, televizijskog i filmskog junaka.

Drugim rečima, kreacije ser Artura Konana Dojla, zahvaljujući Ričijevim filmovima, pretrpele su trajno oštećenje. Novostasala bioskopska publika, ta omladina 21. veka, što slabo zalazi u biblioteke, sada komotno može da zaključi da je Šerlok Holms zapravo akcioni junak viktorijanske Engleske. U direktnom krvnom srodstvu sa holivudskim superherojima. Gotovo brat od tetke Džejsonu Bornu.

Slavni, intelektualno nadmoćan, mističan i nepredvidiv ser Bojlov Šerlok Holms, majstor logičkog zaključivanja i preteča svih slavnih detektiva, posle dva Ričijeva filma, zauvek je zakopan. Nije mu došao glave njegov zakleti neprijatelj, kriminalni genije, profesor Morijarti. Pao je kao žrtva producentsko-rediteljske megalomanije oslonjene na pirotehnička čudesa i specijalne efekte. Kao žrtva vizuelne ekstravagancije koja je samoj sebi svrha. Kao žrtva skliskog terena komercijale i scenarističkih zavrzlama koje Holmsu i njegovom vernom pratiocu i prijatelju doktoru Votsonu ne poveravaju rešavanje intelektualnih zadataka, već ponavljajuće akciono-fizičke vežbe koje dovode do čiste dosade.

Žali bože i glumačkih talenata Roberta Daunija Juniora (Holms) i Džuda Loua (Votson), u Ričijevom filmu u velikoj meri poništenih ravnim humorom i udrobljenim i tankim zapletom. Jedino na šta film „Šerlok Holms: igra senki” zaista nagoni jeste pitanje – šta se to sa Gajem Ričijem, autorom „Dve čađave dvocevke” i „Sneča”, događa u poslednjoj dekadi?