Portreti zaustavljeni u vremenu

U klubu, knjižari i galeriji „Glasnik”, predstavljena je monografija „Lica” (izdavač: „Službeni glasnik” i „Nezavisna izdanja Slobodana Mašića”) i otvorena istoimena izložba fotografija Branka Belića.O knjizi su govoriti: Slobodan Gavrilović, Slobodan Mašić, Neda Todorović, Tomislav Peternek i Branko Belić.

Obimna trojezična (srpsko-englesko-francuska) foto-monografija Branka Belića na više od 700 strana objedinjuje 465 Belićevih fotografija na kojima su portreti značajnih ličnosti iz kulturnog i političkog miljea. Uz fotografije,u knjizi su objavljeni tekstovi Mirka Lovrića, Matije Bećkovića, Mome Kapora, Dragivoja Srećkovića, Stevana Stanića, Ratka Božovića, Momčila B. Đorđevića, Jelice Roćenović, Predraga Lazarevića, Gorana Malića, Dragana Jovanovića, Gligora Čemerskog, Jovana Ćirilova, Puriše Đorđevića, Draška Ređepa, Bratislava Ljubišića, Ljubomira Erića, Slobodana Mašića i Dragoša Kalajića.

Dugogodišnjom praksom, ističe Mirko Lovrić, Belić je kultivisao osećaj za likovnost, koji je primeren fotografskom mediju. Takođe, on suvereno vlada svetlom, tom glavnom gradivnom supstancom fotografije, što ga stavlja u red vrhunskih umetnika fotografa. Koristeći prirodno svetlo, potencira individualne karakteristike svojih modela i daje bogatija značenja ambijentima događaja. Sadejstvo kreativne imaginacije Branka Belića sa vrhunskim proizvodom industrijske revolucije (fotografski aparat) rezultovalo je nekim remek-delima srpske fotografske umetnosti: Aleksandar Deroko, Cibe Jeremić, Ante Marinović, Branko Conić, Dobrica Ćosić, Zira Adamović, Jelisaveta Karađorđević, Jovan Ćirilov, Petar Omčikus, Kosa Bokšan, Momčilo B. Đorđević, Svetlana Bojković, Dejan Medaković, Ljuba Popović...

Pred nama su, zapisao je Momo Kapor, portreti savremenika, od kojih mnogi nisu među živima, načinjeni od svetla, senke i duboke tame enterijera. Oni ovde pobeđuju vreme. Dim iz Vibove lule, trenutak zamišljenosti slikara Nedeljka Gvozdenovića sa bleskom slikara Nedeljka Gvozdenovića, sa bleskom svetla u staklu naočara, slučajni pokret ruke Raška Dimitrijevića, sve to, oteto od vremena, baš kao i crna kosa danas već sedog pesnika Miće Danojlića...

Čovek bez biografije, kako je sam za sebe jedanput rekao ćutljivi Branko Belić, ponovio je u fotografiji sličan postupak kao i Borisav Mihailović Mihiz svojom „Autobiografijom o drugima”. Portreti njegovih savremenika u tihim tamnim enterijerima govore o njegovoj istrajnosti i nepresušnoj radoznalosti da upozna i snimi ljude sa njihovim tajnama iza portreta. Oni su snimljeni u trenucima dok ćute, zaustavljeni u vremenu pri susretu sa objektivom aparata kome veruju.

Taj čas, primećuje Kapor, mnogo liči na trenutak ispovesti: klik i sve je gotovo, vraćamo se svakodnevnim poslovima pošto smo ostavili iza sebe trag o svom postojanju i trenutku u kome smo živeli. I upravo to osećanje izuzetne bliskosti sa onim koji fotografiše i njegovim objektivom čini osnovnu draž ovih fotografija, na kojima se odmaramo od boje, raskoši i obilja najrazličitijih mogućnosti koje se pružaju pred nama. Branko Belić ih sve odbacuje i vraća fotografiju na same njene početke od Dagera i Nadara, do dramatične igre svetla i tmine Žorža de la Tura, venčavajući na taj način umetnost slikarskog portreta sa fotografskim.

Z. R.