Pouke Džingis-kana

Od našeg stalnog dopisnika
VAŠINGTON, januara – Novoj godini nije u Vašingtonu priređena spektakularna dobrodošlica. Za razliku od Njujorka i Čikaga, ovdašnji kvartovi globalnog odlučivanja, nisu joj priredili masovan doček na trgovima i ulicama. Čak su se i svetleći ukrasi na "nacionalnoj jelki" kod Bele kuće ugasili sat pre prevratničke ponoći, baš kad su retke strane lutalice htele da se ovekoveče pored nje. Kao da je smena godina, korak u sutrašnjicu, samo privatna, a ne i javna stvar…

Iako se iz nje mnogim udaljenim narodima kroji budućnost, američka prestonica, začudo, upadljivije odiše jučerašnjicom nego sutrašnjicom. Državne zgrade su monumentalne i nalik zdanjima minulih imperija, posetioce više mame muzeji i spomenici nego ponude savremenih dostignuća.

Sećanje ispred mašte

Nešto od tog duha se osetilo, ovih dana, i u politici. Čak i se i u pripremama za promenu vlasti u parlamentu, prilikom pominjanja rastućih spoljnih izazova, pribegavalo podsećanju na dela bivših lidera, kao na uzore koje bi trebalo slediti, ako ni zbog čega drugog a ono zato što se zapalo u neprilike pred kojima je nemoćna mašta sadašnjih rukovodilaca.

Šta bi u Iraku sada radili istorijski velikani poput Džordža Vašingtona ili Abrahama Linkolna – pitali su se praktičari i teoretičari. Takvim misaonim vremeplovom, profesor antropologije sa koledža u Minesoti, Džek Vederford je stigao i do još starovremskijeg, a uz to i geografski vrlo udaljenog primera za ugled – Džingis-kana, mongolskog vladara čije je carstvo u 13. veku zauzimalo ogromno prostranstvo od Žutog do Crnog mora.

Taj drevni vođa je na čelu "plemenskog naroda" koji je imao "manje radne snage od "Vol-Marta" (američkog trgovinskog giganta) ovladao većim prostranstvima nego iko u istoriji" – primećuje Vederford i tvrdi da je Mongol tada bio uspešniji i u Iraku nego što je tamo sada jedina savremena supersila. Člankom u "Los Anđeles tajmsu" ovaj istraživač i pisac knjige "Džingis-kan i stvaranje modernog sveta", ukazuje da njegov "junak" nije pravio greške kao stratezi šefa Bele kuće Džordža Buša.

Ukratko: kan je pri pohodu na Irak stvorio pouzdanu međunarodnu koaliciju, pobedu je proglašavao tek kad  je osvojio ljude, a ne samo teritoriju, i nije upadao u još opasni Bagdad nego je naredio njegovu evakuaciju – sve suprotno od savremenog osvajača. Zaveo je, i stroge zakone, iskorenjivao korupciju, omogućio mešanje kultura, obezbedio je verske slobode, poštedeo zanatlije i uspostavio bezbednost tako da je "devica s ćupom zlata na glavi mogla da se kreće širom imperije a da je niko ne uznemiri". Opet – za razliku od Amerikanaca u ovo vreme. 

Posle Džingis-kanove smrti njegov sin je proširio imperiju – dodaje antropolog – i dovršio ostvarenje zajedničkog sna o kontroli trgovačkog puta od Koreje do Sirije. Te dve zemlje je šef Bele kuće svrstao u "osovinu zla" i još ne nalazi način kako da ih "kontroliše".

Mongolska imperija je, naravno, imala i mnogo mana, pa se relativno brzo raspala. Ali, istoričari izvlače, kažu i danas upotrebljive, pouke iz poduhvata Džingis-kana, koji je u nekim američkim anketama proglašen za "svetsku ličnost broj jedan prošlog milenijuma". Jedno od naravoučenija koje je ostalo za davnim "globalizatorom" moglo bi da glasi: i iz nečeg malog, kao što je bila njegova nacija, može da se izrodi nešto tako veliko kakvo je bilo njegovo carstvo.

More sitnih sila

Možda je baš to imao u vidu glavni urednik ovdašnjeg magazina "Forin polisi", Moises Naim, kad je napisao esej kojim ukazuje da se danas širom sveta – u politici, biznisu, tehnologiji, kulturi – "javlja sve više novih, malih igrača sposobnih da ugroze gigantske rivale". Kao primere navodi internetsku Vikipediju koja je postala sadržinski znatno obimnija od enciklopedije Britanike, blogere čija komunikativnost i masovnost uzrujavaju medijske džinove, pa i islamske teroriste koji udaraju po Americi i njenim interesima, kriminalne družine narasle u globalne mreže, latinoameričke vernike koji napuštaju katoličanstvo i prelaze u manje verske zajednice, preobraćanje zanemarenih Indiosa u društvenu snagu…

Nudi zatim zaključak da – dok teoretičari raspravljaju o bivšem bipolarnom svetu, kao i o tome da li je svet sada jednopolaran i da li će biti multipolaran – praktično nastaje novi, hiperpolarni svet. Nešto kao more sićušnih sila – malih zemalja i kompanija kao i talentovanih jedinki – koje osporavaju dominaciju iz jednog centra ili više centrala. To, kaže, širi polje atraktivnih mogućnosti, ali i povećava nestabilnost.

Kao otpadnici od vladajućeg mentalitetnog poretka, ovdašnji obožavaoci Džingis-kana, podsećaju da je i u njegovo vreme svet bio prepun "sitnih igrača". Među takvima je bio i on sam – pre nego što je "osvojio pola sveta".