Поуке Џингис-кана

Од нашег сталног дописника
ВАШИНГТОН, јануара – Новој години није у Вашингтону приређена спектакуларна добродошлица. За разлику од Њујорка и Чикага, овдашњи квартови глобалног одлучивања, нису јој приредили масован дочек на трговима и улицама. Чак су се и светлећи украси на "националној јелки" код Беле куће угасили сат пре превратничке поноћи, баш кад су ретке стране луталице хтеле да се овековече поред ње. Као да је смена година, корак у сутрашњицу, само приватна, а не и јавна ствар…

Иако се из ње многим удаљеним народима кроји будућност, америчка престоница, зачудо, упадљивије одише јучерашњицом него сутрашњицом. Државне зграде су монументалне и налик здањима минулих империја, посетиоце више маме музеји и споменици него понуде савремених достигнућа.

Сећање испред маште

Нешто од тог духа се осетило, ових дана, и у политици. Чак и се и у припремама за промену власти у парламенту, приликом помињања растућих спољних изазова, прибегавало подсећању на дела бивших лидера, као на узоре које би требало следити, ако ни због чега другог а оно зато што се запало у неприлике пред којима је немоћна машта садашњих руководилаца.

Шта би у Ираку сада радили историјски великани попут Џорџа Вашингтона или Абрахама Линколна – питали су се практичари и теоретичари. Таквим мисаоним времепловом, професор антропологије са колеџа у Минесоти, Џек Ведерфорд је стигао и до још старовремскијег, а уз то и географски врло удаљеног примера за углед – Џингис-кана, монголског владара чије је царство у 13. веку заузимало огромно пространство од Жутог до Црног мора.

Тај древни вођа је на челу "племенског народа" који је имао "мање радне снаге од "Вол-Марта" (америчког трговинског гиганта) овладао већим пространствима него ико у историји" – примећује Ведерфорд и тврди да је Монгол тада био успешнији и у Ираку него што је тамо сада једина савремена суперсила. Чланком у "Лос Анђелес тајмсу" овај истраживач и писац књиге "Џингис-кан и стварање модерног света", указује да његов "јунак" није правио грешке као стратези шефа Беле куће Џорџа Буша.

Укратко: кан је при походу на Ирак створио поуздану међународну коалицију, победу је проглашавао тек кад  је освојио људе, а не само територију, и није упадао у још опасни Багдад него је наредио његову евакуацију – све супротно од савременог освајача. Завео је, и строге законе, искорењивао корупцију, омогућио мешање култура, обезбедио је верске слободе, поштедео занатлије и успоставио безбедност тако да је "девица с ћупом злата на глави могла да се креће широм империје а да је нико не узнемири". Опет – за разлику од Американаца у ово време. 

После Џингис-канове смрти његов син је проширио империју – додаје антрополог – и довршио остварење заједничког сна о контроли трговачког пута од Кореје до Сирије. Те две земље је шеф Беле куће сврстао у "осовину зла" и још не налази начин како да их "контролише".

Монголска империја је, наравно, имала и много мана, па се релативно брзо распала. Али, историчари извлаче, кажу и данас употребљиве, поуке из подухвата Џингис-кана, који је у неким америчким анкетама проглашен за "светску личност број један прошлог миленијума". Једно од наравоученија које је остало за давним "глобализатором" могло би да гласи: и из нечег малог, као што је била његова нација, може да се изроди нешто тако велико какво је било његово царство.

Море ситних сила

Можда је баш то имао у виду главни уредник овдашњег магазина "Форин полиси", Моисес Наим, кад је написао есеј којим указује да се данас широм света – у политици, бизнису, технологији, култури – "јавља све више нових, малих играча способних да угрозе гигантске ривале". Као примере наводи интернетску Википедију која је постала садржински знатно обимнија од енциклопедије Британике, блогере чија комуникативност и масовност узрујавају медијске џинове, па и исламске терористе који ударају по Америци и њеним интересима, криминалне дружине нарасле у глобалне мреже, латиноамеричке вернике који напуштају католичанство и прелазе у мање верске заједнице, преобраћање занемарених Индиоса у друштвену снагу…

Нуди затим закључак да – док теоретичари расправљају о бившем биполарном свету, као и о томе да ли је свет сада једнополаран и да ли ће бити мултиполаран – практично настаје нови, хиперполарни свет. Нешто као море сићушних сила – малих земаља и компанија као и талентованих јединки – које оспоравају доминацију из једног центра или више централа. То, каже, шири поље атрактивних могућности, али и повећава нестабилност.

Као отпадници од владајућег менталитетног поретка, овдашњи обожаваоци Џингис-кана, подсећају да је и у његово време свет био препун "ситних играча". Међу таквима је био и он сам – пре него што је "освојио пола света".