Reka mleka iz Osečenice

Mionica – Ako bi kviz-pitanje glasilo u kojem selu u Srbiji imaju više mleka nego vode, sumnjamo da bi neko dao tačan odgovor. Ali, da pomognemo: to je mioničko selo Osečenica, koje se prostire naspram Divčibara i u kojem ima čak 15 farmi sa kravama muzarama. U njima se svakog dana sabere više od 5.000, odnosno godišnje oko 1,5 miliona litara mleka. Iz tog mlekovoda, primera radi, nešto više od dva miliona Beograđana moglo bi jednog dana da doručkuje, ali i da ostane za repetu. Što se tiče seoskog vodovoda u Osečenici, on je često suv.

Ipak, razlog zbog kojeg smo posetili ovo mioničko selo jeste poljoprivredno domaćinstvo  Biljane i Branka Grbovića koje je ponela godišnju nagradu Regionalne privredne komore za Kolubarski i Mačvanski okrug kao najuspešnije u ovoj godini. Reč je o farmi srednje veličine pod čijim krovom je udomljeno 16 muznih krava visokomlečne simentalske rase, osam priplodnih junica i šestoro teladi. Sa farme se svakog dana „Imleku“ isporuči 300 , odnosno godišnje nešto više od 90.000 litara mleka.

Nagradi su se svi obradovali pa i najstariji član i graditelj temelja domaćinstva Selimir Grbović (83), jedan od neposrednih potomaka poznatog kolubarskog kneza Nikole Grbovića iz obližnjeg sela Mratišića. U svom kratkom komentaru zapazi da je „dobijena artija lepa, ali i da je iznenađen što ne zveči“. On smatra da je i to pokazatelj sporog menjanja odnosa prema selu i seljaku. U televizijskoj farmi za one koji su glumili vredne domaćine, dodaje, podeljeno je nekoliko stotina hiljada evra. Njegova snaha Biljana, na kojoj se vodi registrovano poljoprivredno gazdinstvo, kaže da lično nije iznenađena što su baš oni dobili visoko priznanje Regionalne komore. Farma i celo domaćinstvo  funkcionišu kao sat, poštuju se i primenjuju saveti stručnjaka a retko se može čuti da neko povisi ton iako u njemu žive tri generacije Grbovića.

– Ovo je posao u kojem nema povlašćenih, jedino ako je neko bolestan, i svako mora da daje svoje učešće i doprinos u radu. U štali smo od šest ujutro do ponoći, i to 365 dana godišnje, i nema izgovora za najmanje kašnjenje kada je u pitanju hranjenje, održavanje higijene i muža. To su visokomlečne krave koje u proseku daju dnevno više od 30 a rekorderka čak 45 litara. One jesu neka vrsta mašina, ali sa dušom i osećanjem, i ako im se lepo javite i pomilujete ih, znajte da će vas nagraditi – kaže Biljana.

Njen suprug Branko podseća da je ključni kriterijum za nagradu koju su dobili bilo to što je gazdinstvo sa osam hektara sopstvene zemlje i pet u zakupu uspelo da proizvede najviše stočne hrane i srazmerno tome mleka. Naime, po važećim standardima u brdskim predelima na jedno muzno grlo, odnosno visokomlečnu kravu dolazi jedan hektar zemlje za proizvodnju dovoljne količine hrane među kojom su dominantni silaža i seno, odnosno lucerka. Grbovići su na duplo manjim površinama postigli cilj. Isto tako farma uskoro treba da bude sertifikovana u Global Gap sistem uz sprovođenje odgajivačkog programa u govedarstvu.

– Proizvodnja mleka je specifičan posao i njime svako ne može da se bavi. Neophodno je puno rada, posvećenosti, odgovornosti, ali i ponajviše ljubavi. Naša farma spada u one srednje veličine i sagrađena je isključivo sopstvenim sredstvima. One su, praksa je pokazala, vrlo ekonomične, što bi država morala da prepozna, i dok još ima mladog sveta po selima pogura njihovo otvaranje. Bilo bi mleka kako za domaće potrebe tako i za izvoz a prestalo bi se i sa neozbiljnim i uvredljivim pričama o nekakvim nestašicama. Isto tako, primetio sam da devojke hoće da se udaju za farmere što je jako bitno za očuvanje života i budućnosti sela. Inače, ja sam ponosan što sam jedan od srpskih farmera, jer mi taj posao omogućava da razvijam domaćinstvo, imam ugled u sredini gde živim, školujem troje dece – kćerke Mirjanu, studenta, i Ivanu, srednjoškolku, kao i sina Nikolu, koji je u sedmom razredu osnovne škole i koji pokazuje veliku želju i spremnost da kada za to dođe vreme nastaviti porodičnu tradiciju – veli Branko dodajući da njegovo domaćinstvo ima u planu proširenje kapaciteta, odnosno proizvodnju 150.000 litara mleka na godišnjem nivou. On se, i pored ukazivanja na nepovoljne disparitete pre svega na relaciji gorivo–mleko, ne žali na druge okolnosti u poslovanju, jer smatra da u postojećim uslovima u kojima se nalazi država neke stvari ne mogu bolje i da je umesto kukanja bolje nešto više zapeti i radom napraviti rezultat.