Okrutno i nezaboravno

Specijalno za "Politiku"

MELBURN – Proteklu godinu, poklonici umetnosti pamtiće po Međunarodnom umetničkom festivalu u Melburnu koji je održan od 12. do 28. oktobra i po mnogo čemu obeležio 2006. Mada je bio tematski otvoren, jedna misaona nit se pred kraj Festivala iskristalisala: povratak korenima civilizacija. Robert Vilson, Žerom Bel i Pičet Klančun, lokalni aboridžini… svi su se okrenuli drevnoj prošlosti ne gubeći iz vida sadašnjost. Na razlog tom povratku – slikom i zvukom, ne rečima – nemilosrdno su ukazali sada već slavni Romeo Kasteluči i njegovo Societas Rafaelo Sancio sa jednom iz serije epizoda "Tragedije Endogonidia", koje su nakon premijere u Čezeni tokom 2004. godine igrali u Avinjonu, Berlinu, Briselu, Londonu, Parizu, Rimu i Strazburu.

Sam naslov je smišljeno kontradiktoran jer se tragedija, po pravilu, završava smrću protagonista, dok reč endogonidia označava jednoćelijski organizam koji se deobom reprodukuje do u beskonačnost. Prema rečima Romea Kastelučija, današnji svet je usredsređen na "akciju bez objašnjenja" i zbog toga je mesto koje je u antičko doba pripadalo horu sada prazno. Ako sve ovo zvuči pomalo apstraktno, briselska epizoda "Tragedije Endogonidia" prikazana u Melburnu je tu nedorečenost pretočila u, za gledaoca, iskustvo na granici nepodnošljivog.

Ovacije sadizmu

Već sam estetski okvir predstave, sveden i jednostavan do savršenstva, nagoveštavao je da iza te kliničke lepote leži nešto istinski zlokobno. Radnja je otpočela enigmatski: u prostor nalik bolničkoj sobi visokih zidova koji su obloženi "mermerom" ulazi čistačica, takođe sva u belom, sa kofom i četkom u ruci, i počinje da briše pod. To naizgled traje unedogled, sve dok se najzad ne spusti beli paravan – zavesa. Posle čistačice na sceni se pojavljuje jedna beba – prava, ne lutka – koja kreće da puzi prema ivici scene, pa da opasno zaviruje preko nje, neprestano gučući, umilno i neodoljivo. Scena je i dalje prazna, izuzev bele igračke u suprotnom uglu koja podseća na ljudsko lice, ali veliko, stilizovano. Te dve prilike, beba i mehanička igračka, otpočinju dijalog nemuštim jezikom čiji je zvuk neverovatno sličan. Beba je neizrecivo slatka, publika se topi barem desetak minuta, a onda zavesa ponovo pada. I tada nastaje ono "pravo".

Posle podizanja zavese, na scenu je ušao starac sa bradom, zaogrnut u togu. Praotac zapadnjačke i istočnoevropske civilizacije kreće da preko toge navlači slojeve odeće iz ranijih istorijskih epoha, da bi na kraju obukao savremenu policijsku uniformu. U tom trenutku on je, međutim, već nemoćno biće: ulaskom tri mlada policajca koji ga iznose, metafora savremenog sveta, njegovog duha i surovih, ali jalovih metoda počinje da se nedvosmisleno uobličava.

Jedan od mladića skida uniformu, dok za to vreme drugi istiskuje crvenu farbu iz ogromne tube a treći inicijalima "J" i "B" označava prostor oko nje. Prisustvom nagog ljudskog tela razlika između moćnika i žrtve se gubi; i, tada otpočinje batinanje koje na trenutak prestaje, ali se onda nastavlja još većom žestinom. Gledalište počinje da podrhtava. I to tako traje, i traje, i traje i traje...

Mada oličenje sadizma, ova realna slika jednog dela stvarnosti nagoni publiku u melburnškom pozorištu Molthaus da reaguje – ovacijama. Romeo Kasteluči, reditelj, scenograf i kostimograf, našao je nezaboravan način da predstavi svu brutalnost vlasti ovde i sada. Posle takvog doživljaja, gledalac nije mogao da izađe iz pozorišta ravnodušan. Problem je jedino u tome što oni koji bi trebalo da vide ovu predstavu ne idu u pozorište.

Poruka iskonskom čoveku

Shvatanje uloge umetnosti se menjalo kroz istoriju, ali samo za čoveka indoevropskog porekla. Za sve druge, umetnost je vekovima bila izraz kontinuiteta, a hod vremena isto toliko relativan koliko i stvaran. Tu suštinsku razliku između istoka i zapada su gledaoci u melburnškom Arts centru iskusili na gotovo dokumentaran način kroz predstavu "Pičet Klančun i ja". Sam naslov ukazuje na dramsku formu, osmišljenu po principu simuliranog intervjua između francuskog koreografa Žeroma Bela i tajlandskog igrača Klančuna. Kroz demonstraciju i tumačenje pokreta, Klančun je publici približio svu osobenost istočnjačke tradicije koja se vekovima opirala promeni a sada izumire pod pritiskom američke kulture, dok je Bel kao koreograf izneo svoja načela, artikulišući i ideje brojnih savremenih francuskih umetnika željnih da podstaknu čoveka na razmišljanje da pokuša da od sopstvenog života napravi umetničko delo.

Bob Vilson je otišao još dalje. U naporu da poveže duboko podeljene tradicije posegao je za prastarim indonežanskim mitom, "I La Galigo", i modernim dizajnom svetla, ne dirajući ništa drugo, ni tekst, ni kostime, ni muziku, ostvario utisak postmoderne kreacije. "I La Galigo" je ime mladog princa, dakle, radi se o herojskom mitu koji pripoveda narator, sedeći na sredini scene, dok je prevod titlovan. Glumci odeveni u tradicionalne kostime kretali su se usporeno, ali je sličnost sa idejom Societas Rafael Sancio samo prividna. Bila je to predstava koja se obraćala iskonskom u čoveku, opirući se kulturi text messages. Fascinantni utisak je postignut isključivo vizuelnim efektima, kroz spoj starog i novog, koreografije u duhu indonežanske tradicije i scenografije, svedene na promenu boje svetla projektovanog na ciklorami (zadnji "zid" pozornice) sa kojim su se menjali i ton i atmosfera predstave. Jarke boje i širina ciklorame stvarali su utisak prostranstva, a usporene kretnje raskošno odevenih glumaca su odgovarale duhu mitskog vremena i istočnjačke percepcije vremena i prostora. Radnju je pratila tradicionalna muzika, bazirana na intervalima na koje ni slovensko ni zapadnjačko uho nije naviklo. Ali oduševljenje publike je bilo jednodušno i predstava je propraćena ovacijama.