Окрутно и незаборавно

Специјално за "Политику"

МЕЛБУРН – Протеклу годину, поклоници уметности памтиће по Међународном уметничком фестивалу у Мелбурну који је одржан од 12. до 28. октобра и по много чему обележио 2006. Мада је био тематски отворен, једна мисаона нит се пред крај Фестивала искристалисала: повратак коренима цивилизација. Роберт Вилсон, Жером Бел и Пичет Кланчун, локални абориџини… сви су се окренули древној прошлости не губећи из вида садашњост. На разлог том повратку – сликом и звуком, не речима – немилосрдно су указали сада већ славни Ромео Кастелучи и његово Социетас Рафаело Санцио са једном из серије епизода "Трагедије Ендогонидиа", које су након премијере у Чезени током 2004. године играли у Авињону, Берлину, Бриселу, Лондону, Паризу, Риму и Стразбуру.

Сам наслов је смишљено контрадикторан јер се трагедија, по правилу, завршава смрћу протагониста, док реч ендогонидиа означава једноћелијски организам који се деобом репродукује до у бесконачност. Према речима Ромеа Кастелучија, данашњи свет је усредсређен на "акцију без објашњења" и због тога је место које је у античко доба припадало хору сада празно. Ако све ово звучи помало апстрактно, бриселска епизода "Трагедије Ендогонидиа" приказана у Мелбурну је ту недореченост преточила у, за гледаоца, искуство на граници неподношљивог.

Овације садизму

Већ сам естетски оквир представе, сведен и једноставан до савршенства, наговештавао је да иза те клиничке лепоте лежи нешто истински злокобно. Радња је отпочела енигматски: у простор налик болничкој соби високих зидова који су обложени "мермером" улази чистачица, такође сва у белом, са кофом и четком у руци, и почиње да брише под. То наизглед траје унедоглед, све док се најзад не спусти бели параван – завеса. После чистачице на сцени се појављује једна беба – права, не лутка – која креће да пузи према ивици сцене, па да опасно завирује преко ње, непрестано гучући, умилно и неодољиво. Сцена је и даље празна, изузев беле играчке у супротном углу која подсећа на људско лице, али велико, стилизовано. Те две прилике, беба и механичка играчка, отпочињу дијалог немуштим језиком чији је звук невероватно сличан. Беба је неизрециво слатка, публика се топи барем десетак минута, а онда завеса поново пада. И тада настаје оно "право".

После подизања завесе, на сцену је ушао старац са брадом, заогрнут у тогу. Праотац западњачке и источноевропске цивилизације креће да преко тоге навлачи слојеве одеће из ранијих историјских епоха, да би на крају обукао савремену полицијску униформу. У том тренутку он је, међутим, већ немоћно биће: уласком три млада полицајца који га износе, метафора савременог света, његовог духа и сурових, али јалових метода почиње да се недвосмислено уобличава.

Један од младића скида униформу, док за то време други истискује црвену фарбу из огромне тубе а трећи иницијалима "Ј" и "Б" означава простор око ње. Присуством нагог људског тела разлика између моћника и жртве се губи; и, тада отпочиње батинање које на тренутак престаје, али се онда наставља још већом жестином. Гледалиште почиње да подрхтава. И то тако траје, и траје, и траје и траје...

Мада оличење садизма, ова реална слика једног дела стварности нагони публику у мелбурншком позоришту Молтхаус да реагује – овацијама. Ромео Кастелучи, редитељ, сценограф и костимограф, нашао је незабораван начин да представи сву бруталност власти овде и сада. После таквог доживљаја, гледалац није могао да изађе из позоришта равнодушан. Проблем је једино у томе што они који би требало да виде ову представу не иду у позориште.

Порука исконском човеку

Схватање улоге уметности се мењало кроз историју, али само за човека индоевропског порекла. За све друге, уметност је вековима била израз континуитета, а ход времена исто толико релативан колико и стваран. Ту суштинску разлику између истока и запада су гледаоци у мелбурншком Артс центру искусили на готово документаран начин кроз представу "Пичет Кланчун и ја". Сам наслов указује на драмску форму, осмишљену по принципу симулираног интервјуа између француског кореографа Жерома Бела и тајландског играча Кланчуна. Кроз демонстрацију и тумачење покрета, Кланчун је публици приближио сву особеност источњачке традиције која се вековима опирала промени а сада изумире под притиском америчке културе, док је Бел као кореограф изнео своја начела, артикулишући и идеје бројних савремених француских уметника жељних да подстакну човека на размишљање да покуша да од сопственог живота направи уметничко дело.

Боб Вилсон је отишао још даље. У напору да повеже дубоко подељене традиције посегао је за прастарим индонежанским митом, "И Ла Галиго", и модерним дизајном светла, не дирајући ништа друго, ни текст, ни костиме, ни музику, остварио утисак постмодерне креације. "И Ла Галиго" је име младог принца, дакле, ради се о херојском миту који приповеда наратор, седећи на средини сцене, док је превод титлован. Глумци одевени у традиционалне костиме кретали су се успорено, али је сличност са идејом Социетас Рафаел Санцио само привидна. Била је то представа која се обраћала исконском у човеку, опирући се култури text messages. Фасцинантни утисак је постигнут искључиво визуелним ефектима, кроз спој старог и новог, кореографије у духу индонежанске традиције и сценографије, сведене на промену боје светла пројектованог на циклорами (задњи "зид" позорнице) са којим су се мењали и тон и атмосфера представе. Јарке боје и ширина циклораме стварали су утисак пространства, а успорене кретње раскошно одевених глумаца су одговарале духу митског времена и источњачке перцепције времена и простора. Радњу је пратила традиционална музика, базирана на интервалима на које ни словенско ни западњачко ухо није навикло. Али одушевљење публике је било једнодушно и представа је пропраћена овацијама.