Radosna vest

Praznici ukrašeni šarenilom svojih obreda imaju moć da obnavljaju vreme vraćajući ga unazad, u sam čin stvaranja, kada je i samo Vreme bilo mlado, i mi u njemu. Njihova uzbudljivost jeste u tome što nas podsećaju na početak iz kojeg nastajemo i kojem moramo da se povremeno vraćamo, susrećući se sa praslikom kao s nečim nemerljivo dragocenim. Zato se na nebu svakog Božića pojavljuje Vitlejemska zvezda da pokaže put, ne samo mudracima već i nama, običnim ljudima željnim putokaza.

U dalekim Božićima mog detinjstva, zaogrnutim visokim, neprobojnim smetovima snega koji, poput bunde, i dalje greje moje sećanje, vatra je plamsala u starinskom „smederevcu” čekajući do kasno, s loncem sarme koja se krčkala, na unošenje badnjaka kupljenog na obližnjem Kalencu. Ljubimica ćurka, potomak davnašnjeg pauna koji još uvek pase u jednoj srpskoj pesmi, doskora je po dvorištu kljuckala led i kočoperila se od kljukanja jedrom gušom i ćurlikanjem. Zakratko. Žrtva je morala da se položi, na nju je nestrpljivo čekao podvarak u rerni.

Božić može da se sagleda i ovako, kao niz lepih, utihnutih slika ukrašenih porodičnim znamenjima postavljenim oko trpeze koja vinom i hlebom poziva na slogu i mir. Ali Božić nije samo to, kao što ni Biblija nije samo knjiga u kojoj se pripovedaju stare legende, izlažu letopisne priče, pouke i aforizmi. Najvažnija ličnost koja u njima deluje, skriveno ili otvoreno, jeste Hrist, čija objava čovečnosti duboko dira i zaustavlja cinizam željan da se svemu podsmehne, sarkazam koji sprečava da se ličnosti pristupi kao nečemu svetom. Znamo da se za bezduhovnost plaća, zato što ona degradira čoveka, spušta ga naniže na evolutivnoj lestvici prema stvoru kome je jedino stalo da se najede, da negde obitava, razmnožava se i umre. Taj povratak ne prolazi nekažnjeno. Zato u ovim danima božićnih praznika reč Jevanđelje, „radosna vest”, više nego obično poziva na smisao našeg postojanja, kojem svaki čovek, prihvatao to ili poricao, teži.

Hristovo rođenje pojavilo se u mojoj svesti mnogo kasnije, onda kad sam bila spremna i sposobna da ga vidim.

Šta za mene znači Božić? Isticanje i slavljenje najvažnijeg Hristovog načela, a to je nenasilje. Nenasiljem Hrist je pokazao najveći ljudski zakon, veći i sugestivniji od snage oružja, zakon višeg reda koji se oslanja na nevidljivu duhovnu snagu i predstavlja zaštitu čovekove časti i samopoštovanja. Živa vera u Boga i praznike koji Ga slave jeste vera u nenasilje. Teško je kad čovek umire s gnevom na usnama i osvetom u srcu, a saznanje da je Bog svuda prisutan označava poštovanje samog života, čak i onih koje nazivamo svojim protivnicima.
To nikako ne znači da, prihvatajući nenasilje, bežim od svojih bližnjih koji ostaju bez zaštite, prepušteni haranju i nasilniku. Kao što slepca ne mogu da nateram da vidi boje i uživa u lepom pejzažu, tako ne mogu ni kukavici da preporučim ljubav jer je to vrhunac hrabrosti. Samo kukavice vole silu i pribegavaju joj, zato je i dobro da se prvo naučimo nenasilju pa tek onda odbrani. Obrnuto zbunjuje. Pokazuje kako sveci isključivo nastaju od grešnika.

Sada, dok i dalje pale i ruše srpske crkve i u njima mog Đota i Mazača, dok pokušavaju da dokažu kako ne postojim, trudim se da mrzim greh a ne grešnika. Možda jedino tako može da se izmeni osnova mržnje na svetu u kojem se ne nanosi zlo samo čoveku već i Bogu. Jedino takvo slavljenje Hristovih praznika zaista ima smisla.

Postoji jedna lepa priča koja kaže kako su za Hristom krenule i sve životinje, čak i puž kome se medved oholo obratio: „Šta hoćeš, ti jadniče, kako ćeš ti do Jerusalima?” A puž je odgovorio: „Odlučio sam da na tom putu umrem”.

Hristov primer je delovanje van kuće – da se izdrži sve ono što se nađe na putu i da se put, zbog radosti koju život pruža, a koju slavimo Božićem, nikako ne napušta.