Радосна вест

Празници украшени шаренилом својих обреда имају моћ да обнављају време враћајући га уназад, у сам чин стварања, када је и само Време било младо, и ми у њему. Њихова узбудљивост јесте у томе што нас подсећају на почетак из којег настајемо и којем морамо да се повремено враћамо, сусрећући се са прасликом као с нечим немерљиво драгоценим. Зато се на небу сваког Божића појављује Витлејемска звезда да покаже пут, не само мудрацима већ и нама, обичним људима жељним путоказа.

У далеким Божићима мог детињства, заогрнутим високим, непробојним сметовима снега који, попут бунде, и даље греје моје сећање, ватра је пламсала у старинском „смедеревцу” чекајући до касно, с лонцем сарме која се крчкала, на уношење бадњака купљеног на оближњем Каленцу. Љубимица ћурка, потомак давнашњег пауна који још увек пасе у једној српској песми, доскора је по дворишту кљуцкала лед и кочоперила се од кљукања једром гушом и ћурликањем. Закратко. Жртва је морала да се положи, на њу је нестрпљиво чекао подварак у рерни.

Божић може да се сагледа и овако, као низ лепих, утихнутих слика украшених породичним знамењима постављеним око трпезе која вином и хлебом позива на слогу и мир. Али Божић није само то, као што ни Библија није само књига у којој се приповедају старе легенде, излажу летописне приче, поуке и афоризми. Најважнија личност која у њима делује, скривено или отворено, јесте Христ, чија објава човечности дубоко дира и зауставља цинизам жељан да се свему подсмехне, сарказам који спречава да се личности приступи као нечему светом. Знамо да се за бездуховност плаћа, зато што она деградира човека, спушта га наниже на еволутивној лествици према створу коме је једино стало да се наједе, да негде обитава, размножава се и умре. Тај повратак не пролази некажњено. Зато у овим данима божићних празника реч Јеванђеље, „радосна вест”, више него обично позива на смисао нашег постојања, којем сваки човек, прихватао то или порицао, тежи.

Христово рођење појавило се у мојој свести много касније, онда кад сам била спремна и способна да га видим.

Шта за мене значи Божић? Истицање и слављење најважнијег Христовог начела, а то је ненасиље. Ненасиљем Христ је показао највећи људски закон, већи и сугестивнији од снаге оружја, закон вишег реда који се ослања на невидљиву духовну снагу и представља заштиту човекове части и самопоштовања. Жива вера у Бога и празнике који Га славе јесте вера у ненасиље. Тешко је кад човек умире с гневом на уснама и осветом у срцу, а сазнање да је Бог свуда присутан означава поштовање самог живота, чак и оних које називамо својим противницима.
То никако не значи да, прихватајући ненасиље, бежим од својих ближњих који остају без заштите, препуштени харању и насилнику. Као што слепца не могу да натерам да види боје и ужива у лепом пејзажу, тако не могу ни кукавици да препоручим љубав јер је то врхунац храбрости. Само кукавице воле силу и прибегавају јој, зато је и добро да се прво научимо ненасиљу па тек онда одбрани. Обрнуто збуњује. Показује како свеци искључиво настају од грешника.

Сада, док и даље пале и руше српске цркве и у њима мог Ђота и Мазача, док покушавају да докажу како не постојим, трудим се да мрзим грех а не грешника. Можда једино тако може да се измени основа мржње на свету у којем се не наноси зло само човеку већ и Богу. Једино такво слављење Христових празника заиста има смисла.

Постоји једна лепа прича која каже како су за Христом кренуле и све животиње, чак и пуж коме се медвед охоло обратио: „Шта хоћеш, ти јадниче, како ћеш ти до Јерусалима?” А пуж је одговорио: „Одлучио сам да на том путу умрем”.

Христов пример је деловање ван куће – да се издржи све оно што се нађе на путу и да се пут, због радости коју живот пружа, а коју славимо Божићем, никако не напушта.