„Sta­ro se­lo” ču­va obi­ča­je

Uži­ce – U pra­sta­roj dr­ve­noj ku­ći, ka­kve su ne­kad gra­đe­ne svu­da po na­šim br­di­ma, pod­lo­žen bad­njak na og­nji­štu usred glav­ne pro­sto­ri­je. Va­tra puc­ke­ta, sve­ća do­go­re­va, sla­ma je na po­du, a tr­pe­za sva u obi­lju po­sne hra­ne. Ma­li­ša­ni pi­ju­ču, tri kru­ga oko pod­lo­že­nog bad­nja­ka obi­la­ze. Ti­ska se sta­ro i mla­do u toj ne­ve­li­koj pro­sto­ri­ji, ali s pa­žnjom: da pri­su­stvu­ju ve­kov­nom ob­re­du, a ne na­ru­še sve­čar­sku pri­li­ku.

Ova­ko se već de­ce­ni­ja­ma u glav­nom zda­nju stal­ne et­no-po­stav­ke Mu­ze­ja „Sta­ro se­lo” u Si­ro­goj­nu na Zla­ti­bo­ru obe­le­ža­va Bad­nje ve­če u sklo­pu tra­di­ci­o­nal­nih bo­žić­nih obi­ča­ja. Za­po­sle­ni u ovoj usta­no­vi i na ovaj na­čin ne­u­mor­no ču­va­ju tra­di­ci­ju, drev­ne obi­čaj­ne ri­tu­a­le spa­sa­va­ju od za­bo­ra­va. I ove Bad­nje ve­če­ri kraj og­nji­šta u toj dr­ve­noj ku­ći oku­plja­ju se go­sti Si­ro­goj­na i ži­te­lji ovog se­la.

– Ob­red u mu­ze­ju odr­ža­va­mo pre tra­di­ci­o­nal­nog ve­čer­njeg lo­že­nja bad­nja­ka pred Cr­kvom Sve­tog Pe­tra i Pa­vla u se­lu. Ove go­di­ne je do­ma­ćin obi­ča­ji­ma u na­šoj mu­zej­skoj ku­ći de­da Ob­rad Đo­ko­vić sa su­pru­gom Mi­le­nom. On bad­njak uno­si u ku­ću, dok ga Mi­le­na po­si­pa ži­tom, da go­di­na bu­de rod­na. Sla­mu si­pa­ju po po­du, bad­njak lo­že, de­ca pi­ju­ču i de­li­mo im bom­bo­ne, ora­he, su­ve šlji­ve. Oku­plje­ni se slu­že po­snim je­li­ma i vru­ćom ra­ki­jom, po­se­lo je oko og­nji­šta. Sve kao što se na Bad­nje ve­če od dav­ni­na ra­di u jed­noj pra­vo­slav­noj po­ro­di­ci – ka­zu­je za „Po­li­ti­ku” Sve­tla­na Ćal­do­vić-Ši­ja­ko­vić, vi­ši ku­stos Mu­ze­ja „Sta­ro se­lo”, do­da­ju­ći da je na Bo­žić u mu­ze­ju sve­ča­no, ali sa ma­nje ob­re­da. Ina­če, po­se­ti­o­ci „Sta­rog se­la” – a oko 50.000 go­di­šnje ih po­ho­di ovaj et­no-mu­zej – ra­do se uklju­ču­ju u ob­re­de ko­ji se ov­de or­ga­ni­zu­ju za Bo­žić, Vi­dov­dan, Ivanj­dan i Pe­trov­dan.

Bo­žić­ni obi­ča­ji su uglav­nom svu­da u ovom kra­ju slič­ni, po­ne­gde ima­ju svo­je oso­be­no­sti ko­je od­re­đe­na se­la ne­gu­ju. Re­ci­mo, u Mo­kroj Go­ri du­go se ču­va­la tra­di­ci­ja da do­ma­ćin sta­vlja be­le ru­ka­vi­ce na ru­ke da bi bad­njak ise­kao, ka­ko bi mu, po ve­ro­va­nju, ži­to bi­lo be­lo. U Lo­pa­šu kod Po­že­ge kad se­ku bad­njak oba­ve­zno na­sto­je da on pad­ne na dru­go dr­vo, „da se sre­ća ne bi za­u­sta­vi­la”, dok su u ko­sje­rić­kom Su­bje­lu se­kli ono­li­ko bad­nja­ka ko­li­ko mu­ška­ra­ca ima u ku­ći. U Ri­ba­še­vi­ni su na Bad­nje ve­če ka­ši­ke i vi­lju­ške ve­zi­va­li cr­ve­nim kon­cem, da pti­ce ne je­du le­ti­nu, dok u Ro­ga­ma tek tre­ćeg da­na Bo­ži­ća ba­ca­ju mr­ve od Bad­nje ve­če­ri ka­zu­ju­ći: „Ovo svim pti­ca­ma hra­na za go­di­nu da­na”. Bo­žić­nu če­sni­cu su u Ka­ra­nu ša­ra­li s tri le­sko­ve gran­či­ce ko­je su po­tom sta­vlja­li u am­bar da ži­to bo­lje ro­di, a u Ra­da­nov­ci­ma ma­za­li me­dom i ma­šću od pe­če­ni­ce. U no­vi­je vre­me ma­nje je tih ri­tu­a­la, ali se svu­da u če­sni­cu sta­vlja po­ko­ja pa­ra (za bo­gat­stvo), zr­no pa­su­lja (za vi­še sto­ke) ili iver od bad­nja­ka (za zdra­vlje).

Po­vo­dom bo­žić­nih obi­ča­ja u ko­ji­ma se ko­ri­sti orah, Ere ra­do pri­po­ve­da­ju aneg­do­tu o jed­nom Zla­ti­bor­cu Bu­ći­ću, zva­nom Bu­ća. Ve­le, uzme taj u vre­me Bo­ži­ća je­dan po­ve­ći orah u ru­ku, pa po­že­li da mu sve bu­de pu­no kao ovaj plod: šta­la sto­ke, am­bar ži­ta i ko­šni­ce me­da. Ali kad je raz­bio orah, a on pra­zan. „Ma ne slu­šaj Bo­že šta Bu­ća tru­ća, ne­go daj i ove go­di­ne kao što si da­vao la­ne”, za­čas se sna­đe Zla­ti­bo­rac.  

Bran­ko Pe­jo­vić