Nemačka rehabilituje veštice

Berlin – Proleće 1630. godine počelo je suđenjem i pogubljenjem jedne osmogodišnje devojčice – zbog vračanja.

Primorana da otkrije imena ostalih učesnika navodnog noćnog plesa sa đavolom u nemačkom gradu Oberkirhenu, mlada Kristina Tajpel je svedočenjem podstakla talas optužbi i kasnijih suđenja. U roku od samo tri meseca, 58 ljudi – 34 žene, 22 muškarca i dvoje dece – spaljeno je na lomači.
Suđenja u Oberkirhenu samo su mali deo onoga što je za posledicu imalo pogubljenje oko 25.000 navodnih veštica između 1500. i 1782. u Nemačkoj.

„Zemlja je bila leglo progona“, kaže za „Špigl“ stručnjak za suđenja vešticama Hartmut Hegeler, objašnjavajući da je oko 40 odsto od 60.000 veštica koliko ih je mučeno i ubijeno u Evropi u tom zloglasnom periodu pogubljeno na teritoriji današnje Nemačke. Hegeler (65), penzionisani protestantski sveštenik i veroučitelj u gradu Una na zapadu Nemačke, sada od grada do grada radi na rehabilitaciji navodnih veštica.
„Dugujemo žrtvama da se konačno prizna da su umrle nevine“, rekao je Hegeler. „Ali nije reč samo o prošlosti, to je signal protiv nasilja i marginalizacije ljudi koji traju i danas.“

Meta su uglavnom bile žene, mada je bilo i iznenađujuće mnogo muškaraca i jedan broj dece, kao što je bila Kristina Tajpel. Oni su optuženi ne samo za igru s đavolom, nego i da su izazvali razne zaraze, loše vreme, da su upropastili useve, pa čak i proizvodnju piva. „Naravno, nije bilo veštica, to su bili izmišljeni zločini”, kaže Hegeler, koji je napisao 17 knjiga o nemačkom suđenju vešticama. „Ali u teškim vremenima to je bio zgodan način za lokalne vlasti da krivicu za glad i druge probleme prebace na nekog drugog. Veštice su bile odličan žrtveni jarac za sve što bi pošlo naopako.“

Istoričari veruju da su lideri takođe koristili ova suđenja da pokažu moć u vreme kada su se mnogi regioni borili za političku prevlast, objašnjava on. I, suprotno uobičajenim verovanjima, nije samo Katolička crkva ohrabrivala lov na veštice. Protestantska crkva je stajala iza znatnog broja suđenja. „Bio sam zapanjen kad sam to na početku istraživanja utvrdio.”

Hegelerov trud, uz napore neformalne „radne grupe” od četrdesetak nemačkih istomišljenika, doveo je do talasa oslobađajućih presuda po principu efekta grudve. Osam gradova je zvanično rehabilitovalo osuđene veštice poslednjih nekoliko godina, pet u ovoj godini. Još u sedam gradova se takođe obrađuju zahtevi.

Kako se širi glas o rehabilitaciji veštica, Hegeleru se javljaju zabrinuti građani željni da pomognu da se razreše krivice lažno osuđene veštice iz njihovih zajednica.

Nedavno je stupio u vezu sa zvaničnicima Zelenih u gradu Rajnbah, gde su predložili rehabilitaciju 130 veštica koje su tu spaljene na lomači 1631. Grad planira da se ovim uskoro pozabavi.

Iako nijedna partija ne pokušava da prisvoji ovu inicijativu, pitanja i pomoć dolaze od zvaničnika iz celog političkog spektra, kaže Hegeler.
Početkom decembra Hegeler je podneo zahtev Kelnu da rehabilituje Katarinu Henot, koja je zadavljena i spaljena u tom gradu 1627. zbog toga što je navodno izazvala najezdu gusenica u manastiru. Kontaktirao je i sa kancelarijom kardinala Joakima Majsnera, kelnskog nadbiskupa, u nadi da će Katolička crkva takođe javno priznati nepravedna pogubljenja. „Iako su grad i opštinski sudovi uglavnom bili odgovorni za suđenja vešticama, crkva ih je često podsticala“, kaže Hegeler.
Međutim, ne pozdravlja svaka zajednica ovakve zahteve. U novembru je grad Ahen na zapadu Nemačke odbacio zahtev za rehabilitaciju 13-godišnjakinje koja je osuđena i ubijena 1649.
„Bio sam veoma razočaran tamošnjim političarima. To ih ništa ne bi koštalo, a dobili bi veći kredibilitet”, kaže Hegeler, imajući na umu činjenicu da ovaj grad dodeljuje prestižnu nagradu „Karlo Veliki” za istaknute napore ka evropskom ujedinjenju.

I u Bidingenu, u državi Hesen, Hegeleru su rekli da moraju da se bave važnijim pitanjima. On misli da se grad možda plaši da ne uznemiri jednu aristokratsku porodicu koja je omogućila lov na veštice i još uvek ima priličan politički uticaj. „Mnogi gradovi kažu da je ova inicijativa zadocnela.“

Od svih slučajeva koje je istraživao lično ga je najviše dotakla Kristina Tajper, iako nije podneo zahtev za njenu rehabilitaciju. Razgovori sa zvaničnicima nisu urodili plodom, iako Oberkirhen ima spomenik ovim žrtvama.

„Ljudi ovde ne žele da pričaju o rehabilitaciji. Postoje velike rezerve. Ne žele da kažu da su pogubljeni nevini ljudi. Bar ne još.“