Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo...

Negde pred Božić, kad se opraštaju stari grehovi, izvinio se Ivica Dačić. Njegova hrišćanska molba za oproštaj odnosi se na devedesete godine. U to doba Dačić beše poletan glasnik Miloševićevog kursa, momak tvrde retorike, uz naglašeni svađalački polemički naboj.

Danas je Dačić vicepremijer u demokratskoj vlasti, i uz to ministar policije, dakle čelnik je legitimne sile iste vlasti. Bolje stoji kod Tadića nego što je kod Slobe, što nikako ne umanjuje misterije čudnih puteva gospodnjih. Inače je ministar policije samo jedan iz galerije izvinjavajućih.

Posle silnih ratova i besmislenog devastiranja života „na ovim prostorima“, bilo je svakojakih zahteva za praštanje. Neki od njih su prihvatani, mnogi ismejani kao neumesni i suvišni. Ipak, sindrom Vilija Branta, koji je na kolenima zatražio oprost pred žrtvama holokausta, još se dobro drži u ljudima koji ovde preispituju svoje uloge u tragičnom balkanskom haosu.

Izgleda da se Dačić nije izvinio zbog nekih ličnih doprinosa sveopštem razaranju, nego naprosto zbog samih devedesetih kao takvih. One su se valjda i dogodile kao rezultanta sklopa najgorih mogućih okolnosti, zbog nedoraslih ljudi na važnim mestima, zbog jurodivih koji su postali mera rodoljublja, pa ta mera još važi na mnogim mestima.

Kadrovska karta iz toga vremena može nas odvesti u očaj, upravo iz straha da bi se nešto moglo ponoviti. Slutili smo ko nas sve to i kuda vodi, ali tek kad su carevi ogoljeni i odeveni u prugaste pidžame, morali smo da razumemo ko je sve kriv za tako krvavi vodvilj. Uz ostalo, i mi sami, koji smo birali, ili doprineli da se oni izaberu sami, ili smo naprosto ćutali pred najezdom taloga.

Ne može se sumnjati da je Dačić čvrsto verovao u Gospodarevu utopiju, i sledio je svim svojim snagama. Pre svega promocijom prazne ideološke formule, za koju je morao znati da je neostvariva. U tome je prednost dobrog političkog štofa: prevazići nemoguće i preobratiti se u vremenu kad bilo šta, ili mnogo više od toga postane ostvarivo.

Dačić je sazrevao uporedo sa rušenjem sveta koji je morao da objašnjava. On je najlepšim bojama farbao ruševne kulise jednog sistema, čak i kad je trulež probila ispod fikcije tragikomične julovske sekte.

Ta sekta, nastala iz čudovišne bračne koalicije, imala je krupan uticaj na političke, vrednosne, humanitarne i estetske dimenzije narušenog života. To je Dačić morao da zna, i nijanse izvinjenja pokazuju da je znao.

Njegova nesumnjiva politička inteligencija nije mu dopuštala da pred uhapšenim, i kasnije mrtvim gospodarom zapadne u patetični fanatizam. Zato je u svojoj partiji ugasio i otklonio fundamentalističke frakcije, skinuo važnu sliku a nije postavio svoju, smirio Mrkonjića kao iracionalnog zaljubljenika Familije, tako da mu je dao da radi ono što najviše voli a najmanje ume: puteve.

Taj posao taj čovek nikada ne završava, pa resor M. M. ostaje netaknut za mnoge godine. Ako Dačić ostane u samom vrhu igre.

Izvinjenje kazuje da će opstati. Zahtevom za praštanje njegovom delu mladalačke biografije, on misli da je uspeo da sa SPS svali hipoteku tvorca najgoreg dela istorije. Da privede sebi i one koji se još nisu opredelili, a odrasli su mnogo posle embarga i epske nacionalne bede. Time pokazuje da će na izbore, možda, izaći jači nego što je ušao u prethodne. Deo ideološki betoniranih glasača će ga napustiti, ali od toga velike štete neće biti. Najtvrđi čuvari groba pod požarevačkom lipom, ionako su opterećeni neumoljivim biološkim limitima, a njihove ubuđale priče više nema ko da sluša.

Ivica je mudro postupio sa ruševnim Miloševićevim kultom. Niti ga obara, niti ga popravlja. Ne želi da se do kraja obračuna sa mrtvim političkim ocem, znajući da nepodmitljivo vreme to čini samo, bolje od njega, bolje od svih.

Danas je on neosporni lider SPS, bez bilo kakvog značajnijeg izgleda neke „jake ličnosti“ da ugrozi njegovu poziciju. Ako je već rešio lidersko pitanje unutar svoje partije, izvinjenje sigurno ima snažnu koalicionu projekciju. Predizbornu ili postizbornu – načelno je svejedno. Ali, Dačić će posle glasanja verovatno moći sebi da izabere najmoćnije za raspodelu vlasti. U ovom času on se čvrsto drži Tadića, ali rezolutno nije zatvorio nijednu mogućnost. Ne mora se zaboraviti da je pre svog bliskog susreta sa Tadićem pre četiri godine, Ivica Dačić pregovarao sa Koštunicom.

Tada je sasvim dobro procenio na koju će stranu, postavši politički i lični oslonac šefa države.

Pre izvinjenja za devedesete, Slavica Đukić-Dejanović najavila je kako bi Dačić mogao da bude savršeni premijer. O takvoj mogućnosti Dačić još nije govorio, njegova molba za praštanje odnosi se samo na prošlost.