Kombinat koji je nestao

Zrenjanin – Veliko je pitanje da li će se u daljoj budućnosti verovati da je na ovim prostorima postojao ovakav gigant, jer ga nije bilo ni pre, a verovatno se neće pojaviti više nikada. Reč je o IPK-u „Servo Mihalj”, najvećem proizvođaču hrane u eksju. Tom gigantu i jednom uspešnom vremenu posvećena je knjiga čije je pojavljivanje privuklo veliku pažnju Zrenjaninaca.

Simbol samoupravnog socijalizma je na svom vrhuncu proizvodio hrane koliko i Makedonija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina, danas zajedno. Kako se čulo u interesantnoj raspravi povodom izlaska knjige Jugoslavija se raspala, nakon što su posrnuli i svi njeni kombinati.

U „Servo Mihalju”, najpre su 1953. ušle dve velike prerađivačke industrije: šećerana i Industrija prerađevina od kukuruza – IPOK, odnosno skrobara . Nakon toga 20 godina je trajalo stvaranje reprocelina na čemu se temeljilo nekadašnje poslovanje naših proizvođača hrane. Kada se zaokružio taj ciklus Kombinat je obrađivao blizu 250 hiljada hektara zemlje u Novom Bečeju, Novoj Crnji, Žitištu, Sečnju i Zrenjaninu, gde su se nalazile mnogobrojne fabrike za preradu poljoprivrednih proizvoda.

„Kvalitet, kontinuitet, kvantitet” bio je marketinški slogan sistema koji je u šećerani u četvoromesečnoj kampanji 1971. proizveo hiljadu vagona šećera, a u samo jednoj godini, hrane koja bi jedva stala u kompoziciju voza dugu od Beograda do Bara i nazad.

Ovde je došlo i do prvih inostranih ulaganja u našu privredu, Amerikanci u IPOK, a Nemci u „Jugoremediju”. Ono čime se danas ponosi „Frikom”, „Žitoprodukt” iz SM Kombinata je imao pre trideset godina. Zakoni SFRJ iz oblasti rada i privrede najpre su proveravani, odnosno testirani ovde. Postojala je zajednička finansijska funkcija koja je prerasla u Internu banku kroz koju je uspostavljen platni sistem za sve članove kombinata. Dugoročnim ugovorima s preduzećima iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije obezbeđivan je novac za investicije. Proizvodnja je otkupljivana i za 15 godina unapred, a „Servo Mihalj”se širio iz dana u dan. Bez kredita.

Preduzeće je imalo svoj institut i razvoj je tekao na naučnoj osnovi. Današnja rekordna poljoprivredna proizvodnja u svetu, ovde je ostvarivana još tada. Intenzivno je pripreman i izvoz domaće pameti, pa je ostvarivanje već pripremljenog poljoprivrednog kompleksa od čak 100 hiljada hektara u Iranu, sprečeno islamskom revolucijom i smenjivanjem šaha Reze Pahlavija i dolaskom Homeinija. Zbog političkih previranja sličan projekat je propao i u Kongu.

Onda je kombinat, uoči ratova kod nas, počeo da se raspada i to je išlo mnogo brže od njegovog naglog razvoja. Nekadašnji rukovodioci ocenjuju da je stagnacija počela kada je država ukinula interno finansiranje i kada je glavna reč prepuštena bankama. Vlasnička transformacija, tvrde oni danas, mogla je biti drugačija. Samoupravno udruživanje u kombinat moglo je biti zamenjeno povezivanjem akcionarskog kapitala u akcionarsko društvo, nakon što bi akcije bile podeljene radnicima. To je čak i zakon dozvoljavao. Nekome je odgovaralo drugačije.

Autori knjige o istoriji jedne naše privredne epohe su se žalili da je bilo teško naći čak i dokumentaciju o proizvodnim pobedama. Sve je nestalo. Pa čak i metalna povelja koja svedoči o dobijanju najvećeg državnog priznanja „Nagrade AVNOJ-a”. Ona je, navodno, pretopljena. Mnoge hale i farme su prazne. Mada je knjiga o kombinatu izuzetan dokument, zlobnici tvrde da sada može da predstavlja nadgrobni spomenik.