Комбинат који је нестао

Зрењанин – Велико је питање да ли ће се у даљој будућности веровати да је на овим просторима постојао овакав гигант, јер га није било ни пре, а вероватно се неће појавити више никада. Реч је о ИПК-у „Серво Михаљ”, највећем произвођачу хране у ексју. Том гиганту и једном успешном времену посвећена је књига чије је појављивање привукло велику пажњу Зрењанинаца.

Симбол самоуправног социјализма је на свом врхунцу производио хране колико и Македонија, Црна Гора и Босна и Херцеговина, данас заједно. Како се чуло у интересантној расправи поводом изласка књиге Југославија се распала, након што су посрнули и сви њени комбинати.

У „Серво Михаљу”, најпре су 1953. ушле две велике прерађивачке индустрије: шећерана и Индустрија прерађевина од кукуруза – ИПОК, односно скробара . Након тога 20 година је трајало стварање репроцелина на чему се темељило некадашње пословање наших произвођача хране. Када се заокружио тај циклус Комбинат је обрађивао близу 250 хиљада хектара земље у Новом Бечеју, Новој Црњи, Житишту, Сечњу и Зрењанину, где су се налазиле многобројне фабрике за прераду пољопривредних производа.

„Квалитет, континуитет, квантитет” био је маркетиншки слоган система који је у шећерани у четворомесечној кампањи 1971. произвео хиљаду вагона шећера, а у само једној години, хране која би једва стала у композицију воза дугу од Београда до Бара и назад.

Овде је дошло и до првих иностраних улагања у нашу привреду, Американци у ИПОК, а Немци у „Југоремедију”. Оно чиме се данас поноси „Фриком”, „Житопродукт” из СМ Комбината је имао пре тридесет година. Закони СФРЈ из области рада и привреде најпре су проверавани, односно тестирани овде. Постојала је заједничка финансијска функција која је прерасла у Интерну банку кроз коју је успостављен платни систем за све чланове комбината. Дугорочним уговорима с предузећима из Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније обезбеђиван је новац за инвестиције. Производња је откупљивана и за 15 година унапред, а „Серво Михаљ”се ширио из дана у дан. Без кредита.

Предузеће је имало свој институт и развој је текао на научној основи. Данашња рекордна пољопривредна производња у свету, овде је остваривана још тада. Интензивно је припреман и извоз домаће памети, па је остваривање већ припремљеног пољопривредног комплекса од чак 100 хиљада хектара у Ирану, спречено исламском револуцијом и смењивањем шаха Резе Пахлавија и доласком Хомеинија. Због политичких превирања сличан пројекат је пропао и у Конгу.

Онда је комбинат, уочи ратова код нас, почео да се распада и то је ишло много брже од његовог наглог развоја. Некадашњи руководиоци оцењују да је стагнација почела када је држава укинула интерно финансирање и када је главна реч препуштена банкама. Власничка трансформација, тврде они данас, могла је бити другачија. Самоуправно удруживање у комбинат могло је бити замењено повезивањем акционарског капитала у акционарско друштво, након што би акције биле подељене радницима. То је чак и закон дозвољавао. Некоме је одговарало другачије.

Аутори књиге о историји једне наше привредне епохе су се жалили да је било тешко наћи чак и документацију о производним победама. Све је нестало. Па чак и метална повеља која сведочи о добијању највећег државног признања „Награде АВНОЈ-а”. Она је, наводно, претопљена. Многе хале и фарме су празне. Мада је књига о комбинату изузетан документ, злобници тврде да сада може да представља надгробни споменик.