Uradio si domaći, sedi!

Za pet-šest godina, malo ko će ovaj film smatrati veoma značajnim u filmografiji američkog reditelja Dejvida Finčera, u kojoj su već upisani čuveni naslovi „Alijen 3”, „Igra”, „Borilački klub”, „Soba panike”, „Neobičan slučaj Bendžamina Batona”, „Društvena mreža”, a kao vrhunski kvalitet pocrtan i izdvojen film „Sedam”.

Ne znači to da Finčerova ekranizacija izvikanog švedskog literarnog i filmskog hita – trilogije „Milenijum” nije dobar film. Reč je o nečem drugom. Kada je 2009. godine književni prvenac iznenada preminulog Stiga Lašona, inače globalni bestseler prodat u gotovo 60 miliona primeraka, doživeo i svoju filmsku adaptaciju (filmovi: „Devojka sa tetovažom zmaja”, „Devojčica koja se igrala vatrom” i „Kula od karata”), u režiji švedskih autora Nilsa Ardena Opleva i Danijela Alfredsona, to je bilo originalno, logično i apsolutno opravdano. Uz to, ova filmska krimi trilogija o porodičnim tajnama, avetima prošlosti, društvenim anomalijama, trgovini ženama, kriminalu, korupciji, uz dovoljno misterije i uzbuđenja, imala je i evropski filmski šmek i uz to je gledaocima širom sveta skrenula pažnju i na riznicu skandinavskih i književnih i filmskih krimića.

Holivudski rimejk je nešto što se može nazvati produkcijskim kavijarom. Skupo jelo. Ali, i kavijar i pasulj, ukoliko ih često jedeš, dosade baš isto. Drugim rečima, holivudski film „Muškarci koji mrze žene” pati od onog što se zove već viđeno. I kod pisca Lašona i u švedskoj filmskoj i kod samog Finčera koji slovi za zanatskog eksperta u žanru stilizovane i mračne triler drame.

Finčerov film nije ništa drugo do zanatski vrlo dobro urađen domaći zadatak. Zajedno sa svojim scenaristom Stivenom Zejlijanom držao se predloška uglavnom kao „pijan plota”. Nije mu pošlo za rukom da prevaziđe osnovnu manu švedskog književnog pa i filmskog „Milenijuma” koja se ogleda u tanušnom trilerskom zapletu i ne baš čvrsto skrojenoj priči. Međutim, ono što i ovog puta krasi Finčera jeste njegov maksimalno funkcionalan i stilizovan rediteljski rukopis sa kojim sve segmente u filmu postavlja na pravo mesto u pravo vreme, zatim i pažljivo građen suspens i sveukupna hladna i sumorna atmosfera filma (izvrsna kamera Džona Kronenveta).

Ispravna je i njegova odluka da film snimi na originalnim lokacijama u snežnoj Švedskoj (veliki doprinos sveukupnoj uverljivosti), da ne forsira bombastične akcione prizore već svoje nadaleko čuvene vožnje i neobične uglove snimanja, čime je postigao rast napetosti, sugestivnosti i aluzije na skrivenu opasnost, uspostavivši naslućivanje kao temeljni postupak kojim je gledalac vođen kroz filmsku priču. Ispravna je i Finčerova odluka da ne podilazi američkoj američkoj puritansko-porodičnoj publici (evropska nije toliko „osetljiva”, ona i ovako važi za dekadentnu) već da je provocira i time što nije preterano ublažavao, u originalu postojeće a sada zadržane, scene brutalnih silovanja, incesta i osvete, porodične serijske ubice i njihovu nacističku prošlost.

Kao plus se računa i dobar odabir glumaca: Danijel Krejg kao od društva odbačeni novinar – osvetnik Mikael Blomkvist i Runi Mara kao Lizbet Salander postpank heroina – osvetnica problematične prošlosti, odbojnog ali pravičnog karaktera, harizmatični su u svojim likovima koje Finčer nije koncipirao kao odmetnike u holivudsko-romantičarskom pohodu protiv licemernog društva što krije avete prošlosti, dok je Kristofer Plamer kao industrijski patrijarh Vagner čak neodoljiv...

Dakle, od Dejvida Finčera je dobijeno ono što se od njega i očekivalo. Na gledaocima je sada da odvoje vreme i pogledaju film čija dužina (158 minuta) nije sasvim opravdana...