Igram kao što dišem

U utorak, 17. januara,na Mećavniku Izabel Iper (1953), velika evropska glumica i intelektualka francuskog filma, jedna od najmoćnijih muza legendarnog reditelja Kloda Šabrola, zajedno će sa Tjerijem Fremoom,direktorom Kanskog festivala na kojem je dva puta osvojila „palmu”, prisustvovati svečanom otvaranju 5. Kustendorfa, Međunarodnog filmskog i muzičkog festivala Emira Kusturice.

Glumica iza koje je već više od 30 godina karijere, uloga u više od 60 filmova i saradnje sa autorima kakvi su Godar, Bertoluči, Šabrol, Vajda, Haneke, Tavijani, Šero, kako najavljuju organizatori, posle projekcije filma „Madam Bovari“, razgovaraće sa studentima filma i gostima festivala...

Klod Šabrol nikada nije krio da ste Vi bili jedna od njegovih najvećih muza?

Klod Šabrol nije bio samo veliki reditelj zaslužan za moju karijeru, već i očinska figura uz koju sam se kao glumica osećala sigurno i stabilno. Klod me nikada nije snimao niti predstavljao kao objekt požude, već kao ćerku. Uvek na jednostavan način, intimno i slatko.

Prikazivanje „Madam Bovari“ na Kustendorfu poslužiće Vam da studentima filma govorite i o Šabrolu i o sebi i svom glumačkom radu?

To će biti i omaž Šabrolu, ali i prilika da sa Emirom Kusturicom nastavim započet razgovor na temu snimanja filma o dve madam Bovari.

Kako ljudima otkriti tajnu Vašeg glumačkog postupka, tog Vašeg maestralnog igranja unutrašnjeg stanja likova, minimalistički, tiho i mirno, bez velikih izražajnih sredstava, gestova, mimike, emocija?

Ne mislim ja svesno o tome iako znam da sve to funkcioniše na način na koji ste rekli. To je više mešavina neke moje podsvesti i mog instinktivnog sa onim što znam da radim i sa emocijama koje posedujem. Možda sam baš zato uspevala da radim sa rediteljima poput Kloda Šabrola, Mikaela Hanekea i Benoa Žakoa, jer su oni ljudi sa najmanje emocija na planeti Zemlji. Ha!

Negde sam pročitala da ne volite da upotrebljavate reč lik?

Tačno, više volim reč osoba. Više volim da kažem – tumačim osobu nego tumačim lik, zato što sam uvek imala osećaj da je pojam lik umanjujući, da proizvoljno ocrtava samo konturu osobe koja po definiciji ne postoji. Taj pojam vas zarobljava u nešto proizvoljno. Oduvek me je zanimalo da budem u sopstvenoj koži, u sopstvenoj suštini. Ono što želite od pozorišta ili filma sigurno nisu likovi, već život i stvarne osobe. Zato ja uvek stvaram fuziju između mene kao osobe i lika i to je jedino što me zanima. 

Uz istraživanje socioloških, filozofskih tema, psiholoških stanja?

Kada snimamo filmove ostavljamo po strani sociologiju, psihologiju. Ne kažem da one nisu u organizmu posla, već da nisu svesno uključene u rezonovanje i razmišljanje. Moja glavna linija je – ući u nečiji svemir i pokušati podeliti nešto.

Zahteva li to detaljno pripremanje uloge?

Sve vam je kod mene, najčešće, čista intuicija. Konkretne pripreme prolazim kroz probe kostima i ostalih važnih fizičkih detalja. Filmovi se rade na neposrednom osećaju, a to je nešto što nikada ne možete unapred da očekujete. Recimo, volim da kasnim na jutarnja snimanja, a s druge strane volim da sam hitra, ponekad rirajtujem svoje dijaloge i volim da to učinim za dva minuta. U stvari, ne volim puno da mislim i zato mislim brzo.

Ima onih koji kažu da Vaš sveukupan glumački opus čini zapravo tragičarski senzibilitet?

Moglo bi se tako reći i razumljivo je što se tako govori s obzirom na vrstu filmova koje radim a koji su ponekad toliko misaoni, cerebralni, tragični. Međutim, ja samo igram kao što dišem i samo imam tu malu mogućnost da iznesem osećaje na površinu, bez da sam ikada spoznala odakle sve to dolazi.

Nemate problem da se na kraju dana lako otresete od svih tih teških i strašnih emocija osoba koje igrate?

Nemam problem, jer nisam „programirana“ da sve te emocije nosim sa sobom na spavanje. U tome i jeste izražavanja sebe i drugih.

Imate impozantnu filmsku karijeru, mnogo glavnih, karakternih uloga snažnih i nezavisnih žena, mnogo više nego Meril Strip?

Hm. Meril Strip. Mišljenja sam da je odnos prema filmu drugačiji u Evropi nego u Americi gde, kada glumica dosegne izvesnu tačku, manje radi. U Evropi je to drugačije. Mi još uvek posedujemo tu ideju da stvaramo filmove kao deo kulture i egzistencijalizma, a ne zabave, što sve zajedno stvara razliku u odnosu prema glumačkom zanatu u Evropi i Americi.

Postoje bolje uloge za žene u Evropi, u francuskom filmu nego u američkom?

Recimo da nemamo šta da zavidimo američkom filmu, iako oni imaju veliki broj izvanrednih reditelja sa kojima sam radila i sa kojima bih volela da radim. Uvek je lepo kada sa sobom doneseš nešto iz sopstvene kulture i nacionalnosti – iz francuske, nemačke, španske, italijanske..., jer sve su to drugačije kulture i drugačiji način rada. Što više uzmeš ljudi iz različitih perspektiva, bolje je i bogatije za film.

Prošlo je puno od Vašeg prvog holivudskog iskustva, Ćiminovih „Vrata raja“, da li se Holivud od tada promenio?

Ne verujem da bi Holivud današnjice, posle svega što se desilo 11. septembra, tako snažno od sebe odgurnuo film „Vrata raja“ kao što je to učinio tada. S druge strane, promenu vidim i u postojanju autora poput Spajka Džounza, Pola Tomasa Andersona, Sofije Kopole i drugih, koji, bez obzira na to što imaju nezavisni status, stvaraju kroz holivudski sistem koji je otvorio vrata i za kreativne filmove. Mišljenja sam da je Holivud sada složeniji i da se industrija obnavlja.

U holivudskom filmu „Ja volim Hakebija“ Dejvida O. Rasela igrali ste sa Dastinom Hofmanom i Džudom Loom, Džejsonom Švarcmanom, Naomi Vots, različiti univerzumi?

To je ansambl film sa veoma različitim ljudima iz različitih delova sveta i zato nije delovao kao „veoma američki film“, već kosmopolitski. Bilo je zanimljivo na snimanju, a sa Dastinom posebno zabavno.

Sučeljavanje francuskog karaktera sa američkom filozofijom?

Pre će biti postavljanje jasne pozicije između dve kulture, između ljudskih bića privučenih od strane različitih načina razmišljanja. Očito je da postoji negativan, skeptičan, pesimistički način razmišljanja koji važi kao evropski, dok su optimizam i pozitivno razmišljanje vezani za američku naciju. Ta razlika je u Raselovom filmu potcrtana kako bi se ukazalo na kontradiktorne i različite ideje o životu…