Put za Enfild

Zamislite utakmicu Crvena zvezda – Partizan, ali u polufinalu Lige šampiona u fudbalu. Nije lako da se zamisli, međutim, ako se pusti mašti na volju... A sad zamislite na šta bi ličio stadion na kome bi se igrao taj "najvažniji večiti derbi u istoriji". To, već, nije teško: "pune tribine ludih navijača", "sve ludo, drogirano", baklje, petarde, "topovski udari", neredi svih vrsta, posao za policiju i hitnu pomoć itd.
Naizgled suvišno pitanje: da li su "delije", "grobari" i ostali udruženi navijači gledali pre neki dan utakmicu Liverpul – Čelzi u polufinalu Lige šampiona? Ako jesu – šta su videli?

Da li je na stadionu "Enfild roud" bilo ičega od onoga u čemu se oni takmiče? Da li je bilo "dekoracija", "ambijenata" i ostalog na šta smo se navikli kad se igra ne samo "večiti derbi" nego bilo koja utakmica klubova čije najvatrenije pristalice "drže do sebe"?

Da podsetimo, nekada su upravo navijači Liverpula sejali strah i trepet gde god su se pojavljivali. Na njih su se ugledali i mladi kod nas.

Onda je došla tragedija na "Hejselu" 1985. u finalu Kupa šampiona (Juventus – Liverpul 1:0). I ne samo što fudbaleri Liverpula ni krivi ni dužni pet godina nisu mogli da učestvuju u evropskim klupskim takmičenjima, nego je odmazda pogodila i ostale engleske klubove, koji u Briselu 1985. nisu ni luk jeli, ni luk mirisali. Danas na engleskim stadionima, čak i kad su utakmice od istorijskog značaja kao što je bila Liverpul – Čelzi, gledalište, uključujući i čuveni "kop", podseća na operu u poređenju s "ratnim poligonima" na našim "severima" i "jugovima".

Kad su Englezi divljali, "delije" i "grobari" su se ugledali na njih. Sada, kada su navijači u Engleskoj toliko krotki da više nema ni ograde između njih i igrališta, naši "navijači" neće da se ugledaju na njih, na Zapad, na savremene tokove...

Zašto? Za političare su i huligani glasači, a ko zna za koga mogu da se opredele kad dođe vreme da obave svoju građansku dužnost. Vlada ne primenjuje "engleske mere", jer bi to moglo da izazove nezadovoljstvo tih grupa, a ko zna šta može da se izrodi iz toga.

Klupske uprave nemaju nikakav drugi čvrst oslonac sem "armije najvernijih navijača". U vreme socijalizma njihova vlast je izvirala iz partije, a u kapitalističkim zemljama tu ulogu je imao novac. Kod nas se jedno izgubilo, za drugo još nije raščišćen teren i onda gotovo presudnu reč imaju "vođe navijača". Da ostavimo po strani pitanje ko ih je, kada i kako izabrao, kome odgovaraju, koga predstavljaju...

Zbog gotovo istovetnog ponašanja na tribinama naši klubovi se u jednom slučaju javno ponose njima, a u drugom ih "zvanično osuđuju i ograđuju se od njih". Treneri i igrači ne govore javno o igri i taktici. Draže su im priče o psihologiji i pozivi na podršku s tribina.

Kada je postavljen za trenera Partizana Stjepan Bobek je kazao da njegovom mladom timu više odgovara liga, nego kup i to obrazložio. To je primer kako trener utiče na sportsko obrazovanje publike. S njim na čelu "crno-beli" ne samo što su osvojili prvenstvo, nego su bili tri puta uzastopno prvaci (1961, 1962. i 1963), a u kupu, kao što je i predvideo, nisu učinili ništa značajno.

Drugi primer. Miljan Miljanić je od Crvene zvezde stvorio tim koji je praktično bio nepobediv u Jugoslaviji: u zlatno doba za četiri sezone po tri puta je osvajao prvenstvo (1968, 1969. i 1970) i kup (1968, 1970. i 1971). Kada su "crveno-beli" u to vreme pobedili u Zenici Čelik s 2:0 nije bio zadovoljan, jer, kako je tada rekao, Zvezdin zadatak nije samo da osvaja bodove, nego i da igra lepo. Danas je drugačije.

Novinari se sve ređe usuđuju da razmatraju ko je kako igrao ili vodio tim. Zato su mediji prepravljeni praznorečjem iz klubova.

Mladi navijači, od kojih ogromna većina nije ni obula kopačke, a kamoli igrala pravi fudbal, dolaze na stadion sportski nepismeni. Oni ne znaju da su porazi sastavni deo sporta. Njima je samo stalo da "naši" uvek pobeđuju i večito budu prvi.