Skrivena istina

ANALIZA VESTI

Brojne otmice koje su organizovali agenti CIA, serija trovanja radioaktivnim izotopima u miljeu ruskih emigranata, u Londonu, serija (samo)ubistava u Bugarskoj, kao i špijunske afere koje su uzdrmale kler rimokatoličke crkve u Poljskoj, ukazuju da poštovanje ustavnih prava pojedinaca gubi na značaju, ako postoje takozvani viši, državni interesi.

Pozivanje na više interese dovelo je početkom ove nedelje u pitanje održavanje sudskog procesa u Milanu protiv 26 agenata i italijanskih saradnika američke službe CIA, osumnjičenih da su organizovali otmicu radikalnog imama Abu Omara u Milanu, 2003. godine.

Na pretresu, na kojem je trebalo da bude donesena konačna odluka da li će doći do suđenja, nije se pojavilo ni jedno od osumnjičenih lica. Amerikanci nisu dozvolili svojim agentima, uključujući i bivšeg milanskog rezidenta, zavedenog pod imenom Roberta Seldona Ledija, da daju iskaz pred sudom, pozivajući se na nepovredivost državnih tajni. Slično su argumentovala četvorica osumnjičenih Italijana, pozivajući se na obavezu čuvanja službenih tajni.

Državni štit 

Do pometnje je, ipak, došlo kada je glavni osumnjičeni Italijan poremetio predviđeni tok sudskog pretresa. Nekadašnji šef kontraobaveštajne službe Nikolo Polari zatražio je preko svog advokata da mu sud pruži mogućnost "spontanog, glasnog razmišljanja". Obrazlažući neuobičajeni zahtev, Polari je rekao da ne može da organizuje odbranu, ako mu bivši i sadašnji premijeri Italije, Silvio Berluskoni i Romano Prodi to ne dozvole: "Proglasili su detalje milanske operacije državnom tajnom, pa bi bilo svrsishodnije da ih pitate zašto su to učinili."

Takozvani državni štit, pozivanje na više interese, koje i u milanskoj aferi štiti vinovnike otmice, besprekorno funkcioniše u većini zapadnih demokratija. Uprkos načelu, da su ustavna prava pojedinaca nepovrediva, i pravu javnosti na potpunu informaciju. "Ne vidim razliku između zataškavanja tajnih operacija u zemljama bivšeg komunističkog bloka i ’čuvanja državnih tajni’ u zapadnim demokratijama", uobičavao je da istakne svojevremeni šef austrijske Državne policije Jirgen Hajn Mastalje. U "spontanom razmišljanju", u društvu autora ovih redova, austrijski obaveštajac se osvrnuo na praksu iz švajcarskog komšiluka. Obaveza tamošnjih službi da čuvaju tajne ide tako daleko da čak ni nadležni političari, uključujući šefove nadležnih resora, ne saznaju potpunu istinu. Takva praksa štiti političare pred odgovornošću – mogu se pozvati na činjenicu da nisu bili u potpunosti informisani. Ovakva praksa opet je jednom   dokumentovana u zemlji satova i ementalera – u trenutku kada je u javnost procurila vest da su Švajcarci u više navrata prećutno tolerisali ilegalne operacije CIA.

Vatikanski oproštaj

Skrivanje istine pod plaštom viših interesa nije strano ni Vatikanu. Vrhovni pastiri rimokatoličke crkve pozvali su na "oproštaj grehova" poljskim sveštenicima, i ne samo njima, svojevremenim agentima obaveštajnih službi bivšeg, komunističkog režima.

Vatikan se našao na mukama kada su, uoči ustoličenja varšavskog nadbiskupa Stanislava Vjelgusa, u javnosti obelodanjeni detalji iz njegovog tajnog dosijea. Na više od sedamdeset strana detaljno je opisana druga (špijunska) karijera prvog varšavskog pastira – operativca "Greja". Umesto reakcije po vatikanskom receptu – progona u isposništvo samostana – crkveni zvaničnici su požurili da proglase visokog sveštenika žrtvom bivšeg režima. Naglasak je stavljen na pretpostavku da je neko sačuvao građu iz obaveštajnih arhiva, ne bi li je u pogodnom trenutku zloupotrebio. Kao dokaz, predočena je činjenica da su originalni arhivi uništeni, ali ne i kopije na mikrofilmovima.