Скривена истина

АНАЛИЗА ВЕСТИ

Бројне отмице које су организовали агенти ЦИА, серија тровања радиоактивним изотопима у миљеу руских емиграната, у Лондону, серија (само)убистава у Бугарској, као и шпијунске афере које су уздрмале клер римокатоличке цркве у Пољској, указују да поштовање уставних права појединаца губи на значају, ако постоје такозвани виши, државни интереси.

Позивање на више интересе довело је почетком ове недеље у питање одржавање судског процеса у Милану против 26 агената и италијанских сарадника америчке службе ЦИА, осумњичених да су организовали отмицу радикалног имама Абу Омара у Милану, 2003. године.

На претресу, на којем је требало да буде донесена коначна одлука да ли ће доћи до суђења, није се појавило ни једно од осумњичених лица. Американци нису дозволили својим агентима, укључујући и бившег миланског резидента, заведеног под именом Роберта Селдона Ледија, да дају исказ пред судом, позивајући се на неповредивост државних тајни. Слично су аргументовала четворица осумњичених Италијана, позивајући се на обавезу чувања службених тајни.

Државни штит 

До пометње је, ипак, дошло када је главни осумњичени Италијан пореметио предвиђени ток судског претреса. Некадашњи шеф контраобавештајне службе Николо Полари затражио је преко свог адвоката да му суд пружи могућност "спонтаног, гласног размишљања". Образлажући неуобичајени захтев, Полари је рекао да не може да организује одбрану, ако му бивши и садашњи премијери Италије, Силвио Берлускони и Романо Проди то не дозволе: "Прогласили су детаље миланске операције државном тајном, па би било сврсисходније да их питате зашто су то учинили."

Такозвани државни штит, позивање на више интересе, које и у миланској афери штити виновнике отмице, беспрекорно функционише у већини западних демократија. Упркос начелу, да су уставна права појединаца неповредива, и праву јавности на потпуну информацију. "Не видим разлику између заташкавања тајних операција у земљама бившег комунистичког блока и ’чувања државних тајни’ у западним демократијама", уобичавао је да истакне својевремени шеф аустријске Државне полиције Јирген Хајн Мастаље. У "спонтаном размишљању", у друштву аутора ових редова, аустријски обавештајац се осврнуо на праксу из швајцарског комшилука. Обавеза тамошњих служби да чувају тајне иде тако далеко да чак ни надлежни политичари, укључујући шефове надлежних ресора, не сазнају потпуну истину. Таква пракса штити политичаре пред одговорношћу – могу се позвати на чињеницу да нису били у потпуности информисани. Оваква пракса опет је једном   документована у земљи сатова и ементалера – у тренутку када је у јавност процурила вест да су Швајцарци у више наврата прећутно толерисали илегалне операције ЦИА.

Ватикански опроштај

Скривање истине под плаштом виших интереса није страно ни Ватикану. Врховни пастири римокатоличке цркве позвали су на "опроштај грехова" пољским свештеницима, и не само њима, својевременим агентима обавештајних служби бившег, комунистичког режима.

Ватикан се нашао на мукама када су, уочи устоличења варшавског надбискупа Станислава Вјелгуса, у јавности обелодањени детаљи из његовог тајног досијеа. На више од седамдесет страна детаљно је описана друга (шпијунска) каријера првог варшавског пастира – оперативца "Греја". Уместо реакције по ватиканском рецепту – прогона у испосништво самостана – црквени званичници су пожурили да прогласе високог свештеника жртвом бившег режима. Нагласак је стављен на претпоставку да је неко сачувао грађу из обавештајних архива, не би ли је у погодном тренутку злоупотребио. Као доказ, предочена је чињеница да су оригинални архиви уништени, али не и копије на микрофилмовима.