Milioni za savete

Naftna industrija Srbije uštedeće 20 miliona evra u toku ove godine sprovodeći mere za smanjenje troškova poslovanja koje predlaže NIS-ov konsultant "Šel global solušns". Međutim, za pružene savete u 2007. NIS će "Šelu" morati da plati isto toliko, dok će ga u narednim godinama oni koštati između osam i 10 miliona evra.
Angažovanje ove multinacionalne naftne kompanije trebalo bi da počne da se isplaćuje od 2008. godine, do kada bi, kako je objasnio Željko Popović, predsednik Upravnog odbora NIS-a, to javno preduzeće moglo da očekuje godišnje uštede između 100 i 150 miliona dolara.

Iako bi, na prvi pogled, ovakva odluka menadžmenta NIS-a trebalo da naiđe na pohvale, upućeni u tom javnom preduzeću tvrde da je štednja mogla da počne još pre četiri godine. I to bez dinara dodatnih troškova – koristeći samo nuđenu, a ne prihvaćenu, stručnost i iskustvo zaposlenih u NIS-ovim rafinerijama.

Tako bi se do danas nakupilo oko 400 miliona evra, koliko je, inače, potrebno za modernizaciju rafinerija. Ovako, početak smanjivanja troškova i rekonstrukcija rafinerija moraće još da se čeka. A do , 2010. godine na srpskom tržištu morali bi da se pojave derivati koji po kvalitetu odgovaraju najvišim evropskim standardima. Ukoliko se to ne dogodi, rafinerije će sigurno biti zatvorene, potvrdio je Srđan Bošnjaković, direktor "NIS-Petrola".

Iste konsultantske usluge stručnjaka u rafinerijama koje će se narednih godina skupo plaćati "Šelu" bile su sadržane u planu poslovanja koji je maja 2003. godine verifikovala i Vlada Srbije, ali tadašnji menadžment NIS-a, iz nepoznatih razloga, nije hteo da ih prihvati.

Da je predloženi plan poslovanja rafinerija svojevremeno prihvaćen, kao i da su postrojenja za preradu modernizovana, struktura i kvalitet derivata koji danas izlaze iz NIS-a bili bi umnogome drugačiji. Udeo belih derivata – benzina, bio bi oko 77 odsto, crnih derivata – dizela oko 12,5, bitumena i sumpora 3,43 procenta. I to samo u prvoj godini revitalizacije rafinerijskih postrojenja.

U svakoj narednoj proizvodnja kvalitetnih derivata – benzina bez olova i sumpora bila bi još veća. Tako bi se danas u Srbiji točilo gorivo visokog kvaliteta.

Trenutno, u ukupnoj proizvodnji domaćih rafinerija beli derivati danas ne učestvuju više od  65 odsto, crnih je oko 22, a bitumena i sumpora oko pet procenata. Ostvarivanje usvojenog plana dovelo bi i do urednog snabdevanja pančevačke "Petrohemije" primarnim benzinom.

U situaciji u kojoj je NIS danas, gorivo se može izvoziti na Kosovo, u Albaniju, Ukrajinu i Belorusiju, dok je uvoz evrodizela morao da bude liberalizovan jer je u domaćem sumpora bilo čak pet puta više nego što je dozvoljeno.

Predlagalo se da novosadska rafinerija, u kojoj se proizvodio evrodizel, radi samo po potrebi. Naime, računica pokazuje da ukoliko se u jednoj rafineriji preradi pet miliona tona nafte, ukupni troškovi prerade iznose 175 miliona dolara. Ako se, pak, ista ta količina prerađuje u dve rafinerije, što se činilo, troškovi dostižu čak 280 miliona evra.

Sve ovo se znalo, ali je i pored toga NIS u decembru 2006. potpisao ugovor sa "Šelom" o pružanju konsultantskih usluga, mada je vlada donela odluku o privatizaciji NIS-a i za konsultanta izabrala konzorcijum "Meril Linč" i "Rajfajzen investment",  u čijem sastavu je i kompanija "Neksant" koja je trebalo da uradi tehničku procenu NIS-a, upravo ono za šta se danas plaća "Šelu", podsećaju dobro upućeni. Zato se postavlja pitanje – zašto se dva puta plaća za istu uslugu, iako NIS ima ljude koji bi mogli da obave taj posao.

Nezvanično se saznaje da bi "Šel" svoje konsultantske usluge mogao da naplati između 40 i 50 miliona evra, dok bi čitavo trogodišnje sprovođenje programa, sa isporučenom opremom, ukupno vredelo oko 300 miliona evra.

Rukovodstvo NIS-a je proteklih godinu dana sve svoje poteze opravdavalo time da njima podiže  vrednost kompanije pred privatizaciju, ali ispada da to ovde baš i nije slučaj. Pre svega, zato što dodatnim zaduživanjem kompanije za sprovođenje programa optimizacije – NIS povećava i sopstvenu zaduženost i tako direktno utiče na smanjenje svoje cene. Ostaje takođe nejasno gde je završio novac od uslužne prerade nafte koju je NIS za treća lica naplaćivao od 33 do čak 50 dolara po toni, u zavisnosti od toga koliko je "crno zlato" tada koštalo na svetskoj berzi. Ako se zna da se godišnje preradi oko milion tona nafte za privatne naftne kompanije, ispada da je za poslednje četiri godine samo po ovom osnovu rafinerija zaradila oko 160 miliona dolara.