Милиони за савете

Нафтна индустрија Србије уштедеће 20 милиона евра у току ове године спроводећи мере за смањење трошкова пословања које предлаже НИС-ов консултант "Шел глобал солушнс". Међутим, за пружене савете у 2007. НИС ће "Шелу" морати да плати исто толико, док ће га у наредним годинама они коштати између осам и 10 милиона евра.
Ангажовање ове мултинационалне нафтне компаније требало би да почне да се исплаћује од 2008. године, до када би, како је објаснио Жељко Поповић, председник Управног одбора НИС-а, то јавно предузеће могло да очекује годишње уштеде између 100 и 150 милиона долара.

Иако би, на први поглед, оваква одлука менаџмента НИС-а требало да наиђе на похвале, упућени у том јавном предузећу тврде да је штедња могла да почне још пре четири године. И то без динара додатних трошкова – користећи само нуђену, а не прихваћену, стручност и искуство запослених у НИС-овим рафинеријама.

Тако би се до данас накупило око 400 милиона евра, колико је, иначе, потребно за модернизацију рафинерија. Овако, почетак смањивања трошкова и реконструкција рафинерија мораће још да се чека. А до , 2010. године на српском тржишту морали би да се појаве деривати који по квалитету одговарају највишим европским стандардима. Уколико се то не догоди, рафинерије ће сигурно бити затворене, потврдио је Срђан Бошњаковић, директор "НИС-Петрола".

Исте консултантске услуге стручњака у рафинеријама које ће се наредних година скупо плаћати "Шелу" биле су садржане у плану пословања који је маја 2003. године верификовала и Влада Србије, али тадашњи менаџмент НИС-а, из непознатих разлога, није хтео да их прихвати.

Да је предложени план пословања рафинерија својевремено прихваћен, као и да су постројења за прераду модернизована, структура и квалитет деривата који данас излазе из НИС-а били би умногоме другачији. Удео белих деривата – бензина, био би око 77 одсто, црних деривата – дизела око 12,5, битумена и сумпора 3,43 процента. И то само у првој години ревитализације рафинеријских постројења.

У свакој наредној производња квалитетних деривата – бензина без олова и сумпора била би још већа. Тако би се данас у Србији точило гориво високог квалитета.

Тренутно, у укупној производњи домаћих рафинерија бели деривати данас не учествују више од  65 одсто, црних је око 22, а битумена и сумпора око пет процената. Остваривање усвојеног плана довело би и до уредног снабдевања панчевачке "Петрохемије" примарним бензином.

У ситуацији у којој је НИС данас, гориво се може извозити на Косово, у Албанију, Украјину и Белорусију, док је увоз евродизела морао да буде либерализован јер је у домаћем сумпора било чак пет пута више него што је дозвољено.

Предлагало се да новосадска рафинерија, у којој се производио евродизел, ради само по потреби. Наиме, рачуница показује да уколико се у једној рафинерији преради пет милиона тона нафте, укупни трошкови прераде износе 175 милиона долара. Ако се, пак, иста та количина прерађује у две рафинерије, што се чинило, трошкови достижу чак 280 милиона евра.

Све ово се знало, али је и поред тога НИС у децембру 2006. потписао уговор са "Шелом" о пружању консултантских услуга, мада је влада донела одлуку о приватизацији НИС-а и за консултанта изабрала конзорцијум "Мерил Линч" и "Рајфајзен инвестмент",  у чијем саставу је и компанија "Нексант" која је требало да уради техничку процену НИС-а, управо оно за шта се данас плаћа "Шелу", подсећају добро упућени. Зато се поставља питање – зашто се два пута плаћа за исту услугу, иако НИС има људе који би могли да обаве тај посао.

Незванично се сазнаје да би "Шел" своје консултантске услуге могао да наплати између 40 и 50 милиона евра, док би читаво трогодишње спровођење програма, са испорученом опремом, укупно вредело око 300 милиона евра.

Руководство НИС-а је протеклих годину дана све своје потезе оправдавало тиме да њима подиже  вредност компаније пред приватизацију, али испада да то овде баш и није случај. Пре свега, зато што додатним задуживањем компаније за спровођење програма оптимизације – НИС повећава и сопствену задуженост и тако директно утиче на смањење своје цене. Остаје такође нејасно где је завршио новац од услужне прераде нафте коју је НИС за трећа лица наплаћивао од 33 до чак 50 долара по тони, у зависности од тога колико је "црно злато" тада коштало на светској берзи. Ако се зна да се годишње преради око милион тона нафте за приватне нафтне компаније, испада да је за последње четири године само по овом основу рафинерија зарадила око 160 милиона долара.