Maratonski proces

Suđenje optuženima za ubistvo premijera Zorana Đinđića od samog početka pratili su obrti, prekidi i iznenađenja. Početak suđenja, 22. decembra 2003. godine, označila je ofanziva odbrane na čitavo srpsko pravosuđe. Advokati su tražili izuzeće svih pravosudnih institucija, čineći sve da spreče čitanje optužnice i priznanja Zvezdana Jovanovića, datog u policiji za vreme akcije "Sablja". Ta izjava, sa detaljnim opisom pripreme atentata i rečenicom: "Premijera Đinđića ubio sam lično", ipak je pročitana četvrtog dana suđenja.

Početak suđenja pratilo je 200 domaćih i stranih novinara, fotoreportera i snimatelja. Na optuženičkoj klupi bilo je 22 optuženih, jer se u istom procesu sudilo optuženima za atentat na premijera i okrivljenima za 13 drugih ubistava, četiri otmice i dva teroristička akta. U februaru 2004. godine razdvojen je postupak za ubistvo premijera od ostalih zločina pripisanih "zemunskom klanu". Na optuženičkoj klupi ostali su Zvezdan Jovanović, bivši zamenik komandanta JSO, Dušan Krsmanović, jedan od članova klana pokojnog Dušana Spasojevića, Branislav Bezarević, radnik BIA, Saša Pejaković i Željko Tojaga, pripadnici rasformirane JSO.

Jovanović se branio ćutanjem, rekavši da nema poverenja u sud. Krsmanović je izjavio da nije sposoban da iznese odbranu, pa je pročitana njegova izjava iz istrage, a Pejaković, Bezarević i Tojaga negirali su u svojim odbranama navode optužnice.

U martu je saopšteno da je jedan od svedoka optužnice, Kujo Kriještorac, ubijen ispred svoje kuće. On je bio na spisku svedoka zato što se 12. marta slučajno zatekao u Ulici admirala Geprata i video kako trojica mladića istrčavaju iz zgrade broj 14.

U aprilu 2004. godine saslušana su trojica svedoka saradnika: Zoran Vukojević Vuk, Miladin Suvajdžić zvani Đura Mutavi i Ljubiša Buha Čume. Njihova svedočenja potvrdila su navode optužnice, ali su, na njihov zahtev, bila zatvorena za javnost.

Krajem aprila svedočio je premijerov telohranitelj Milan Veruović, koji tvrdi da su u atentatu na premijera ispaljena tri hica, a ne dva, kako navodi optužnica. Još sedam mladića iz premijerove pratnje izjavilo je pred sudom da su čuli tri pucnja.

Nastavak suđenja bio je zakazan za 10. maj, ali se dogodilo nešto potpuno neočekivano. Prvooptuženi za organizaciju atentata, Milorad Ulemek Legija, predao se 2. maja 2004. godine pripadnicima Žandarmerije koji su dežurali ispred njegove kuće u naselju Filmski grad. Njegova iznenadna predaja potpuno je šokirala javnost jer su njegovi advokati rekli da se "državni neprijatelj broj jedan" 14 meseci skrivao u svojoj kući. O njegovim razgovorima sa čelnicima policije, te noći u zgradi MUP-a, mnogo se i danas govori i nagađa. Ulemek je u sudnici Specijalnog suda govorio sve do septembra. Detaljima njegove odbrane, poput onih o državnoj prodaji droge i bekstvu u belom čaršavu od Novog Beograda svoje kuće dan posle atentata, mediji su se bavili mesecima.

Tog leta u Solunu je uhapšen Dejan Milenković Bagzi, jedan od optuženih za učešće u atentatu i glavni akter pokušaja atentata na premijera kod hale "Beogradska arena" na autoputu. Sud je nastavio sa saslušavanjem svedoka, a Grčka je početkom februara 2005. izručila Srbiji Bagzija. On će dominirati sudskim procesom do samog kraja. Nekoliko puta je odlagao iznošenje svoje odbrane, govoreći da su "u optužnici pomešane babe i žabe", a da "nigde nema krokodila".

Hapšenje tužioca

U maju 2005. godine započelo je izlaganje veštaka sudske medicine i balistike, doktora Dušana Dunjića i Milana Kunjadića. Tada su u sudnici prikazani i snimci sa obdukcije tela ubijenog premijera. Veštaci su izjavili da je Đinđić ubijen hicem iz pravca Ulice admirala Geprata koji ga je pogodio u srce dok je leđima okrenut ulazio u zgradu vlade. Njegov telohranitelj ranjen je drugim metkom, dok trećeg metka nije bilo. Ovakav nalaz potvrdili su i veštaci Instituta za kriminalistiku iz Vizbadena, koji su prošle jeseni svedočili video-linkom iz Nemačke.

U junu 2005. godine tražio je status svedoka saradnika, danima su ga iza zatvorenih vrata saslušavali i tužioci i sudije. Specijalni sud odlučuje da mu ne dodeli status, ali Vrhovni sud ukida tu odluku i preporučuje sudskom veću da još jednom razmotri Bagzijevu sudbinu. U julu 2005. smenjen je specijalni tužilac Jovan Prijić. Na čelo Tužilaštva dolazi Slobodan Radovanović, dok Prijić postaje njegov zamenik.

Samo dva meseca kasnije, 14. septembra, Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal potresla je afera – uhapšen je Milan Radovanović, zamenik specijalnog tužioca, koji je, zajedno sa kolegom Nebojšom Marašem, zastupao optužnicu protiv okrivljenih za ubistvo premijera. Bio je osumnjičen za odavanje službene tajne u vezi sa korupcijom u Vrhovnom sudu Srbije. Dva dana kasnije Maraš podnosi zahtev za razrešenje i ubrzo odlazi u advokaturu. Optužnicu preuzima Jovan Prijić, a Milan Radovanović umire od srčanog udara u martu 2006. godine.

Glavni akteri sudskog procesa su 14. februara 2006. godine bili na mestu zločina – u dvorištu zgrade srpske vlade. U prisustvu optuženih Milorada Ulemeka Legije, Zvezdana Jovanovića i Dušana Krsmanovića, koji su dovedeni iz zatvora, obavljena su tehnička merenja rastojanja od mesta gde je stajao premijer Đinđić u trenutku kada je ubijen, do tri lokacije koje se pominju kao moguća mesta snajperska gnezda – terase u Birčaninovoj broj šest, zgrade u Nemanjinoj broj devet i prozora na drugom spratu zgrade u Ulici admirala Geprata 14, koji je u optužnici označen kao mesto odakle su ispaljeni hici.

Padao je sneg, a saobraćaj u Ulici kneza Miloša bio je blokiran do 15 časova. Jake policijske snage obezbeđivale su čitav kvart oko zgrade vlade. Mnogi su pričali o Legijinom bekstvu, ali to se nije dogodilo. Sutradan se na naslovnim stranicama štampe pojavila čuvena fotografija Zvezdana Jovanovića koji se smeje dok ga zatvorski stražari sprovode kroz dvorište vlade. Njegov advokat izjavio je novinarima da je Jovanoviću bila smešna šubara na glavi tužioca Prijića.

Odlazak sudije

Nekoliko meseci kasnije, 3. juna 2006. godine, pored autoputa u blizini beogradskog aerodroma pronađen je poluugljenisani leš svedoka saradnika Zorana Vukojevića Vuka. Te noći najpre je ispred Urgentnog centra nađeno telo Zorana Povića Pove, jednog od odbeglih "zemunaca". Odmah je bila jasna veza između ova dva ubistva. Pretpostavljalo se da je Pović bio jedan od onih koji su oteli Vukojevića, da je došlo do obračuna, najverovatnije u automobilu, da je Pović tom prilikom ranjen i da su ostali zatim ubili Vukojevića, pošto su nad njim izvršili jezivu torturu.

Krajem juna Dejan Milenković dobija status svedoka saradnika i zaštitu države, napušta optuženičku klupu i Centralni zatvor. Krajem avgusta proces napušta i predsednik veća, sudija Marko Kljajević. Možda je to bilo najveće iznenađenje u "procesu veka" iako se o odlasku sudije govorilo još od aprila meseca, kada je uhapšen njegov rođeni brat Goran Kljajević, inače predsednik Trgovinskog suda u Beogradu, zbog sumnje da je jedan od vođa "stečajne mafije".

Tako je ovaj maratonski sudski proces, zbog povlačenja Kljajevića, u septembru 2006. godine, počeo ispočetka. Na monitorima u sudnici prikazani su zapisnici o saslušanju više od 100 svedoka i veštaka. Tako je izbegnuto čitanje dokumentacije od 6.000 stranica. Kljajevića zamenjuje sudija Nata Mesarović koja je od početka procesa bila član veća i sedela sa njegove desne strane.

U novembru prošle godine došao je red i na svedočenje Dejana Milenkovića Bagzija. On je jedini svedok saradnik u ovom procesu koji je govorio u prisustvu novinara. Njegovo kazivanje pet dana je bilo glavna vest. Nabrajao je veze političara, sudija, policajaca i srpske estrade sa zemunskim podzemljem, objašnjavajući naširoko koliki je bio uticaj Dušana Spasojevića na javni i politički život u zemlji.

Dok je javnost s nestrpljenjem očekivala da čuje šta će još reći Bagzi, dolazi do novog obrta jer je nedaleko od centra Beograda uhapšen jedan od članova najužeg jezgra klana – Aleksandar Simović. Međutim, njegov iskaz pred sudom nije bio nimalo spektakularan. Sem tvrdnje da je u vreme ubistva premijera jeo pljeskavicu u svojoj kući u Zemunu, što može da potvrdi njegova supruga i još nekoliko prijatelja i rođaka, Simović ništa drugo nije rekao sudu.

U februaru ove godine predsednica sudskog veća Nata Mesarović saopštila je na suđenju da je dobila veoma ozbiljne pretnje koje su joj, u vidu MMS poruka, na mobilni telefon poslale nepoznate osobe. Ona je javno zamolila da se veću omogući da radi svoj posao. Prvooptuženi Milorad Ulemek u martu ove godine okreće leđa sudskom veću i biva udaljen sa suđenja.

Glavni pretres okončan je u martu, a od 23. aprila do 4. maja iznete su i završne reči. Milorad Ulemek iznosi završnu reč u majici sa glavom vuka razjapljenih čeljusti.

Sud je zasedao više od 150 puta. Saslušano je više od stotinu svedoka, saradnika pokojnog premijera, slučajnih prolaznika, policajaca, veštaka... Proces nosi službenu oznaku KP5/03. Izricanje presude zakazano je za 23. maj.