Маратонски процес

Суђење оптуженима за убиство премијера Зорана Ђинђића од самог почетка пратили су обрти, прекиди и изненађења. Почетак суђења, 22. децембра 2003. године, означила је офанзива одбране на читаво српско правосуђе. Адвокати су тражили изузеће свих правосудних институција, чинећи све да спрече читање оптужнице и признања Звездана Јовановића, датог у полицији за време акције "Сабља". Та изјава, са детаљним описом припреме атентата и реченицом: "Премијера Ђинђића убио сам лично", ипак је прочитана четвртог дана суђења.

Почетак суђења пратило је 200 домаћих и страних новинара, фоторепортера и сниматеља. На оптуженичкој клупи било је 22 оптужених, јер се у истом процесу судило оптуженима за атентат на премијера и окривљенима за 13 других убистава, четири отмице и два терористичка акта. У фебруару 2004. године раздвојен је поступак за убиство премијера од осталих злочина приписаних "земунском клану". На оптуженичкој клупи остали су Звездан Јовановић, бивши заменик команданта ЈСО, Душан Крсмановић, један од чланова клана покојног Душана Спасојевића, Бранислав Безаревић, радник БИА, Саша Пејаковић и Жељко Тојага, припадници расформиране ЈСО.

Јовановић се бранио ћутањем, рекавши да нема поверења у суд. Крсмановић је изјавио да није способан да изнесе одбрану, па је прочитана његова изјава из истраге, а Пејаковић, Безаревић и Тојага негирали су у својим одбранама наводе оптужнице.

У марту је саопштено да је један од сведока оптужнице, Кујо Кријешторац, убијен испред своје куће. Он је био на списку сведока зато што се 12. марта случајно затекао у Улици адмирала Гепрата и видео како тројица младића истрчавају из зграде број 14.

У априлу 2004. године саслушана су тројица сведока сарадника: Зоран Вукојевић Вук, Миладин Сувајџић звани Ђура Мутави и Љубиша Буха Чуме. Њихова сведочења потврдила су наводе оптужнице, али су, на њихов захтев, била затворена за јавност.

Крајем априла сведочио је премијеров телохранитељ Милан Веруовић, који тврди да су у атентату на премијера испаљена три хица, а не два, како наводи оптужница. Још седам младића из премијерове пратње изјавило је пред судом да су чули три пуцња.

Наставак суђења био је заказан за 10. мај, али се догодило нешто потпуно неочекивано. Првооптужени за организацију атентата, Милорад Улемек Легија, предао се 2. маја 2004. године припадницима Жандармерије који су дежурали испред његове куће у насељу Филмски град. Његова изненадна предаја потпуно је шокирала јавност јер су његови адвокати рекли да се "државни непријатељ број један" 14 месеци скривао у својој кући. О његовим разговорима са челницима полиције, те ноћи у згради МУП-а, много се и данас говори и нагађа. Улемек је у судници Специјалног суда говорио све до септембра. Детаљима његове одбране, попут оних о државној продаји дроге и бекству у белом чаршаву од Новог Београда своје куће дан после атентата, медији су се бавили месецима.

Тог лета у Солуну је ухапшен Дејан Миленковић Багзи, један од оптужених за учешће у атентату и главни актер покушаја атентата на премијера код хале "Београдска арена" на аутопуту. Суд је наставио са саслушавањем сведока, а Грчка је почетком фебруара 2005. изручила Србији Багзија. Он ће доминирати судским процесом до самог краја. Неколико пута је одлагао изношење своје одбране, говорећи да су "у оптужници помешане бабе и жабе", а да "нигде нема крокодила".

Хапшење тужиоца

У мају 2005. године започело је излагање вештака судске медицине и балистике, доктора Душана Дуњића и Милана Куњадића. Тада су у судници приказани и снимци са обдукције тела убијеног премијера. Вештаци су изјавили да је Ђинђић убијен хицем из правца Улице адмирала Гепрата који га је погодио у срце док је леђима окренут улазио у зграду владе. Његов телохранитељ рањен је другим метком, док трећег метка није било. Овакав налаз потврдили су и вештаци Института за криминалистику из Визбадена, који су прошле јесени сведочили видео-линком из Немачке.

У јуну 2005. године тражио је статус сведока сарадника, данима су га иза затворених врата саслушавали и тужиоци и судије. Специјални суд одлучује да му не додели статус, али Врховни суд укида ту одлуку и препоручује судском већу да још једном размотри Багзијеву судбину. У јулу 2005. смењен је специјални тужилац Јован Пријић. На чело Тужилаштва долази Слободан Радовановић, док Пријић постаје његов заменик.

Само два месеца касније, 14. септембра, Специјално тужилаштво за организовани криминал потресла је афера – ухапшен је Милан Радовановић, заменик специјалног тужиоца, који је, заједно са колегом Небојшом Марашем, заступао оптужницу против окривљених за убиство премијера. Био је осумњичен за одавање службене тајне у вези са корупцијом у Врховном суду Србије. Два дана касније Мараш подноси захтев за разрешење и убрзо одлази у адвокатуру. Оптужницу преузима Јован Пријић, а Милан Радовановић умире од срчаног удара у марту 2006. године.

Главни актери судског процеса су 14. фебруара 2006. године били на месту злочина – у дворишту зграде српске владе. У присуству оптужених Милорада Улемека Легије, Звездана Јовановића и Душана Крсмановића, који су доведени из затвора, обављена су техничка мерења растојања од места где је стајао премијер Ђинђић у тренутку када је убијен, до три локације које се помињу као могућа места снајперска гнезда – терасе у Бирчаниновој број шест, зграде у Немањиној број девет и прозора на другом спрату зграде у Улици адмирала Гепрата 14, који је у оптужници означен као место одакле су испаљени хици.

Падао је снег, а саобраћај у Улици кнеза Милоша био је блокиран до 15 часова. Јаке полицијске снаге обезбеђивале су читав кварт око зграде владе. Многи су причали о Легијином бекству, али то се није догодило. Сутрадан се на насловним страницама штампе појавила чувена фотографија Звездана Јовановића који се смеје док га затворски стражари спроводе кроз двориште владе. Његов адвокат изјавио је новинарима да је Јовановићу била смешна шубара на глави тужиоца Пријића.

Одлазак судије

Неколико месеци касније, 3. јуна 2006. године, поред аутопута у близини београдског аеродрома пронађен је полуугљенисани леш сведока сарадника Зорана Вукојевића Вука. Те ноћи најпре је испред Ургентног центра нађено тело Зорана Повића Пове, једног од одбеглих "земунаца". Одмах је била јасна веза између ова два убиства. Претпостављало се да је Повић био један од оних који су отели Вукојевића, да је дошло до обрачуна, највероватније у аутомобилу, да је Повић том приликом рањен и да су остали затим убили Вукојевића, пошто су над њим извршили језиву тортуру.

Крајем јуна Дејан Миленковић добија статус сведока сарадника и заштиту државе, напушта оптуженичку клупу и Централни затвор. Крајем августа процес напушта и председник већа, судија Марко Кљајевић. Можда је то било највеће изненађење у "процесу века" иако се о одласку судије говорило још од априла месеца, када је ухапшен његов рођени брат Горан Кљајевић, иначе председник Трговинског суда у Београду, због сумње да је један од вођа "стечајне мафије".

Тако је овај маратонски судски процес, због повлачења Кљајевића, у септембру 2006. године, почео испочетка. На мониторима у судници приказани су записници о саслушању више од 100 сведока и вештака. Тако је избегнуто читање документације од 6.000 страница. Кљајевића замењује судија Ната Месаровић која је од почетка процеса била члан већа и седела са његове десне стране.

У новембру прошле године дошао је ред и на сведочење Дејана Миленковића Багзија. Он је једини сведок сарадник у овом процесу који је говорио у присуству новинара. Његово казивање пет дана је било главна вест. Набрајао је везе политичара, судија, полицајаца и српске естраде са земунским подземљем, објашњавајући нашироко колики је био утицај Душана Спасојевића на јавни и политички живот у земљи.

Док је јавност с нестрпљењем очекивала да чује шта ће још рећи Багзи, долази до новог обрта јер је недалеко од центра Београда ухапшен један од чланова најужег језгра клана – Александар Симовић. Међутим, његов исказ пред судом није био нимало спектакуларан. Сем тврдње да је у време убиства премијера јео пљескавицу у својој кући у Земуну, што може да потврди његова супруга и још неколико пријатеља и рођака, Симовић ништа друго није рекао суду.

У фебруару ове године председница судског већа Ната Месаровић саопштила је на суђењу да је добила веома озбиљне претње које су јој, у виду ММС порука, на мобилни телефон послале непознате особе. Она је јавно замолила да се већу омогући да ради свој посао. Првооптужени Милорад Улемек у марту ове године окреће леђа судском већу и бива удаљен са суђења.

Главни претрес окончан је у марту, а од 23. априла до 4. маја изнете су и завршне речи. Милорад Улемек износи завршну реч у мајици са главом вука разјапљених чељусти.

Суд је заседао више од 150 пута. Саслушано је више од стотину сведока, сарадника покојног премијера, случајних пролазника, полицајаца, вештака... Процес носи службену ознаку КП5/03. Изрицање пресуде заказано је за 23. мај.