Milanković u Indiji

Tokom decembra na univerzitetu u indijskom gradu Anantapur okupio se veliki broj naučnika da bi na skupu Prirodne nesreće i katastrofe: od lokalnih do globalnih perspektiva sagledao sve veće poremećaje vekovnog prirodnog reda. Cunami koji je u decembru 2004. pogodio Indiju učinio je ovu zemlju vrlo osetljivom na velike izazove koje priroda postavlja  i podstakao traženje rešenja budućeg razvoja kroz bolje razumevanje harmonije čoveka i prirode. U takvom pristupu klimatske promene su posebno aktuelne tako da su indijski naučnici veoma pažljivo saslušali dr Aleksandra Petrovića, profesora kulturne antropologije i potpredsednika komiteta Čovek i biosfera nacionalne komisije Srbije za saradnju sa Uneskoom, koji je govorio o Milankovićevom orbitalnom dejstvu između globalnog zagrevanja i hlađenja. Zanimanje za Milankovićevo delo, ključ savremene klimatologije, bilo je toliko da je dr Petrović odmah pozvan da na univerzitetima u Tiručirapaliju i Maduraiju održi predavanja posvećena Kanonu osunčavanja i problemu politike klime.

– Indijska nauka veoma dobro zna za Milankovića jer je početkom devedesetih godina delegacija Indije u Ujedinjenim nacijama predložila usvajanje Milankovićevog kalendara, kaže dr Petrović. Želeo sam da uspostavim saradnju sa indijskom naukom koja je u velikom usponu i da predstavim Milankovićevu osnovnu ideju  da klimatske promene treba sagledati u astronomskoj perspektivi. Taj njegov trezven prilaz sada je značajniji nego ikada jer je odličan korektiv pregrejanom zagovaranju industrijski indukovanog efekta staklene bašte koje kao da poprima odlike ne naučne teorije, već ideološkog programa.

U savremenom razmatranju promena klime sve više ima politike koja vodi u jednostranost i preterivanje, jer se ne uzimaju u obzir i činjenice koje govore o realnoj mogućnosti zahlađenja, odnosno o mogućnosti ulaska u novo ledeno doba upravo kroz globalno zagrevanje. Sintetično razmišljanje je potrebno da ne bi klimatologija prerasla u ideologiju zagrevanja, odnosno da ne bi poslužila kao alibi i predtekst za različite političke namere i ambiciozne programe globalne prodaje novih tehnologija.

Stav bez rezerve

U tom smislu Milankovićevo delo je životno važno jer problem vraća temeljnim načelima, osunčavanju Zemlje i njegovoj dinamici. Iz njegove perspektive ne može se reći da su čovek i njegov industrijski zamah glavni pogon menjanja klime. Takav stav koji se bez ikakve  rezerve vrlo često čuje jeste nerazumevanje ili zamagljivanje izazova i posredno napuštanje astronomske teorije klime koju je Milanković sa tako mnogo napora revitalizovao i koja je konačno, posle svih osporavanja, globalno potvrđena 1976. godine. Glavna nevolja jeste u tome, ukazuje dr Petrović, što ako potisnemo Milankovića i počnemo beskrajnu analizu veštačkih uticaja na klimu, preti opasnost da se izgubi kompas i da od drveća više ne vidimo šumu.

U skladu sa tim veoma ohrabruje, kaže naš sagovornik, što se indijski naučnici slažu da je problem klime neposredno povezan sa pitanjem biodiverziteta, jer je snažan biodiverzitet, a ne različita tehnološka domišljanja, najsnažniji odgovor na izazov promenjene klime. Ideolozi globalnog zagrevanja predlažu niz ishitrenih, delimičnih tehnoloških dejstava kojima bi hteli da smanje zagrevanje, kao što su postavljanje džinovskog suncobrana u orbitu, raspršivanje deset miliona tona sumpornog praha godišnje koji bi  rashlađivao atmosferu, stvaranje ogromnih veštačkih lednika ili zasićivanje okeana hiljadama tona sulfata gvožđa  da bi se podstakao razvoj planktona koji mogu da apsorbuju ugljendioksid. Na taj način teži se zapravo da se potisne blagotvorni uticaj očuvanja biodiverziteta, koji se sve više narušava, i zameni kratkotrajnim efektima globalnog geoinženjeringa.

Međutim, dobro je što naučnici u Indiji, napominje profesor Aleksandar Petrović, smatraju da buduća strategija treba da se gradi na očuvanju biodiverziteta, a ne na forsiranom uvođenju novih tehnologija koje samo odlažu suočavanje sa problemom. Srbija je tu svakako posebno zanimljiva kao najveći izvor biodiverziteta u Evropi i nije bilo teško složiti se da je najbolji ekonomski program određen prirodom neke zemlje. Treba što više smanjiti ekonomski pritisak na ekološku ravnotežu, jer je sada jasno da je vrednost dobijena očuvanjem biodiverziteta i genetičkih resursa mnogo veća nego ona koja se može dobiti primenom novih tehnologija. Indijski naučnici su posebno daleko odmakli u daljinskoj detekciji vodnih izvora, što bi i u Srbiji moglo da bude primenjeno. S druge strane, Srbija sa svojim brojnim vodnim potencijalima mogla bi da potraži svoju priliku u Indiji.

Ovo razumevanja značaja biodiverziteta  nije povezano samo sa naučnom elitom ove velike zemlje. Ekološka svest u Indiji je na znatno višem nivou nego u drugim delovima sveta i dr Petrović kaže da je bio veoma zadovoljan što je u tome mogao da uči od Indijaca. Zanimljivo je da su pre nekoliko godine seljaci indijske države Kerala primetili da se koka-kola može upotrebiti kao vrlo delotvoran pesticid. Mada je iz Koka-kole stigao komentar da ta upotreba popularnog napitka nije zasnovana na nauci, seljaci su i dalje nastavili da je koriste za zaštitu svojih useva. Država Kerala nije sprečavala svoje poljoprivrednike da tako koriste koka-kolu, ali je uvidela da je ta upotreba nespojiva sa uobičajenom upotrebom koka-kole kao pića, te je stoga ovo potonje i stavljeno van zakona.

Pogrešna slika

U ovakvim stavovima vidna je bliskost ne samo nauke već i kultura i osećanja životnih vrednosti. Nažalost mi imamo pogrešnu kulturološku sliku o Indiji koju stvaraju mediji. Netačnost te slike nije teško uočiti posmatraju li se na primer ženska prava kao jedan od pokazatelja stepena kulturnog razvoja. Ova prava su u mnogim bitnim vidovima na mnogo višem nivou u Indiji nego u drugim delovima sveta gde je žena formalno slobodna, a praktično izložena iscrpljujućem radu na poslu i kod kuće. Ta prava imaju dubok koren još iz davnih vremena kada maharadžu nije nasleđivao sin, već najstariji sin njegove sestre. Osim toga u državi Kerala osnovan je ženski univerzitet još 1895. godine. Setimo se samo da je u to vreme Mileva Marić Ajnštajn morala iz "civilizovane" srednje Evrope da beži u Šabac da bi u gimnaziji Kraljevine Srbije nastavila školovanje, budući da je u Austrougarskoj u to vreme ženama bilo zabranjeno i srednjoškolsko obrazovanje.

Posle davne ere nesvrstanosti, sada bi bilo vreme da se probijemo kroz maglu predrasuda i da se ponovo otkrijemo Indiju. Indija je zemlja koja buja i u kojoj možete videti sve osim krize života, a taj dah vitalnosti je upravo ono što treba da naučimo od Indije koja se svaki dan uveća za 48.000 stanovnika dok Srbija gubi 35.000 žitelja godišnje. O tim presudnim činjenicama života, zaključuje profesor Aleksandar Petrović, ona može mnogo više da nam kaže od onih zemalja koje i same lagano nestaju.