Миланковић у Индији

Током децембра на универзитету у индијском граду Анантапур окупио се велики број научника да би на скупу Природне несреће и катастрофе: од локалних до глобалних перспектива сагледао све веће поремећаје вековног природног реда. Цунами који је у децембру 2004. погодио Индију учинио је ову земљу врло осетљивом на велике изазове које природа поставља  и подстакао тражење решења будућег развоја кроз боље разумевање хармоније човека и природе. У таквом приступу климатске промене су посебно актуелне тако да су индијски научници веома пажљиво саслушали др Александра Петровића, професора културне антропологије и потпредседника комитета Човек и биосфера националне комисије Србије за сарадњу са Унескоом, који је говорио о Миланковићевом орбиталном дејству између глобалног загревања и хлађења. Занимање за Миланковићево дело, кључ савремене климатологије, било је толико да је др Петровић одмах позван да на универзитетима у Тиручирапалију и Мадураију одржи предавања посвећена Канону осунчавања и проблему политике климе.

– Индијска наука веома добро зна за Миланковића јер је почетком деведесетих година делегација Индије у Уједињеним нацијама предложила усвајање Миланковићевог календара, каже др Петровић. Желео сам да успоставим сарадњу са индијском науком која је у великом успону и да представим Миланковићеву основну идеју  да климатске промене треба сагледати у астрономској перспективи. Тај његов трезвен прилаз сада је значајнији него икада јер је одличан коректив прегрејаном заговарању индустријски индукованог ефекта стаклене баште које као да поприма одлике не научне теорије, већ идеолошког програма.

У савременом разматрању промена климе све више има политике која води у једностраност и претеривање, јер се не узимају у обзир и чињенице које говоре о реалној могућности захлађења, односно о могућности уласка у ново ледено доба управо кроз глобално загревање. Синтетично размишљање је потребно да не би климатологија прерасла у идеологију загревања, односно да не би послужила као алиби и предтекст за различите политичке намере и амбициозне програме глобалне продаје нових технологија.

Став без резерве

У том смислу Миланковићево дело је животно важно јер проблем враћа темељним начелима, осунчавању Земље и његовој динамици. Из његове перспективе не може се рећи да су човек и његов индустријски замах главни погон мењања климе. Такав став који се без икакве  резерве врло често чује јесте неразумевање или замагљивање изазова и посредно напуштање астрономске теорије климе коју је Миланковић са тако много напора ревитализовао и која је коначно, после свих оспоравања, глобално потврђена 1976. године. Главна невоља јесте у томе, указује др Петровић, што ако потиснемо Миланковића и почнемо бескрајну анализу вештачких утицаја на климу, прети опасност да се изгуби компас и да од дрвећа више не видимо шуму.

У складу са тим веома охрабрује, каже наш саговорник, што се индијски научници слажу да је проблем климе непосредно повезан са питањем биодиверзитета, јер је снажан биодиверзитет, а не различита технолошка домишљања, најснажнији одговор на изазов промењене климе. Идеолози глобалног загревања предлажу низ исхитрених, делимичних технолошких дејстава којима би хтели да смање загревање, као што су постављање џиновског сунцобрана у орбиту, распршивање десет милиона тона сумпорног праха годишње који би  расхлађивао атмосферу, стварање огромних вештачких ледника или засићивање океана хиљадама тона сулфата гвожђа  да би се подстакао развој планктона који могу да апсорбују угљендиоксид. На тај начин тежи се заправо да се потисне благотворни утицај очувања биодиверзитета, који се све више нарушава, и замени краткотрајним ефектима глобалног геоинжењеринга.

Међутим, добро је што научници у Индији, напомиње професор Александар Петровић, сматрају да будућа стратегија треба да се гради на очувању биодиверзитета, а не на форсираном увођењу нових технологија које само одлажу суочавање са проблемом. Србија је ту свакако посебно занимљива као највећи извор биодиверзитета у Европи и није било тешко сложити се да је најбољи економски програм одређен природом неке земље. Треба што више смањити економски притисак на еколошку равнотежу, јер је сада јасно да је вредност добијена очувањем биодиверзитета и генетичких ресурса много већа него она која се може добити применом нових технологија. Индијски научници су посебно далеко одмакли у даљинској детекцији водних извора, што би и у Србији могло да буде примењено. С друге стране, Србија са својим бројним водним потенцијалима могла би да потражи своју прилику у Индији.

Ово разумевања значаја биодиверзитета  није повезано само са научном елитом ове велике земље. Еколошка свест у Индији је на знатно вишем нивоу него у другим деловима света и др Петровић каже да је био веома задовољан што је у томе могао да учи од Индијаца. Занимљиво је да су пре неколико године сељаци индијске државе Керала приметили да се кока-кола може употребити као врло делотворан пестицид. Мада је из Кока-коле стигао коментар да та употреба популарног напитка није заснована на науци, сељаци су и даље наставили да је користе за заштиту својих усева. Држава Керала није спречавала своје пољопривреднике да тако користе кока-колу, али је увидела да је та употреба неспојива са уобичајеном употребом кока-коле као пића, те је стога ово потоње и стављено ван закона.

Погрешна слика

У оваквим ставовима видна је блискост не само науке већ и култура и осећања животних вредности. Нажалост ми имамо погрешну културолошку слику о Индији коју стварају медији. Нетачност те слике није тешко уочити посматрају ли се на пример женска права као један од показатеља степена културног развоја. Ова права су у многим битним видовима на много вишем нивоу у Индији него у другим деловима света где је жена формално слободна, а практично изложена исцрпљујућем раду на послу и код куће. Та права имају дубок корен још из давних времена када махараџу није наслеђивао син, већ најстарији син његове сестре. Осим тога у држави Керала основан је женски универзитет још 1895. године. Сетимо се само да је у то време Милева Марић Ајнштајн морала из "цивилизоване" средње Европе да бежи у Шабац да би у гимназији Краљевине Србије наставила школовање, будући да је у Аустроугарској у то време женама било забрањено и средњошколско образовање.

После давне ере несврстаности, сада би било време да се пробијемо кроз маглу предрасуда и да се поново откријемо Индију. Индија је земља која буја и у којој можете видети све осим кризе живота, а тај дах виталности је управо оно што треба да научимо од Индије која се сваки дан увећа за 48.000 становника док Србија губи 35.000 житеља годишње. О тим пресудним чињеницама живота, закључује професор Александар Петровић, она може много више да нам каже од оних земаља које и саме лагано нестају.