DOMAĆA SORTA EKSTREMIZMA

Srbija je dobila javnu pohvalu za svoju posvećenost borbi protiv terorizma. I to iz političke sfere odakle se dobre ocene za nas teško i retko izriču, prosto nismo na njih navikli: iz Stejt departmenta. U toj oblasti, rečeno je, Srbija uspešno sarađuje sa Amerikom. Dakle, nekako smo postali deo globalnog antiterorističkog fronta. Ako takav front uopšte postoji, ako uopšte ima dobre (zajedničke) definicije šta to danas jeste, a šta nije terorizam. I da li taj nerazrešivi problem uglavnom i nastaje zbog različitih interesa i neskladnih tačaka gledišta?

Za nas je, naravno, posebno važna verzija terorizma kosovskih Albanaca. I o tome beše reči u godišnjem izveštaju američke državne kancelarije, gde se višestruko potencira pojam "ekstremizam". Dakle, islamski ekstremizam i odgovarajuće prilagođavanje Albanaca njegovim (fanatičnim) prednostima.

Znači li to da će Vašington konačno napraviti svoj bitni zaokret u odnosu na rezultate kosovskog nasilja? Pa, naravno da neće, jer čitava platforma iz 1999. ostaje bukvalno netaknuta. Godinama pre toga albanski "ekstremizam" je nesmetano evoluirao u svrsishodni terorizam.

Nasilnici su postali nacionalni junaci, a onda gerilci. A posle toga i vojnici. Na krilima oružane intervencije NATO-a, oni su se presvukli u političke lidere. To bi značilo samo jedno: da se terorizam isplati, ili se može ostvariti kao realni politički kapital. Ali, za tako nešto valja imati preko svake mere snažnog mentora. Možda onoga u čijim je rukama monopol i definicija nasilja.

Takva vrsta mimikrije je, dakle, bila moguća samo uz globalno licemerje u razumevanju terorizma. A nastrana analogija je omogućila njegovo nezadrživo širenje. Makluanovo "globalno selo" je već poodavno građevina od slame i lako je moglo da se zapali. To selo je palio ko je gde stigao, bez odbrane i po svom ćefu. Terorizam je bez medija mrtav, ali on je savršena poslastica za njih, neodoljiva tema, vest broj jedan zbog koje se sve drugo prekida i pada u senku.

Tako se globalni, nezajažljivi informativni sistem hranio nezaustavljivim nasiljem. Najveće sile su "ekstremizam" neutralisale silom koja je bogatim motivima i fanatičnom mržnjom hranila spiralu smrti.

Tako je globalni terorizam, podstaknut strahotnim odgovorima "legitimne države", promenio i prirodu modernog rata. Proterao je pozicione sukobe i stajaće vojske u arhivu, pretvorio armije u antiterorističke odrede. Neke države su preimenovane u "legla terorizma". Takve nesrećnice su postale polje "blickrigova" modernog doba, one vrste munjevitih ratova koji se nikada, ili skoro nikada, ne okončavaju. 

Kad se iz takvog sveta vratimo, pa se zaustavimo na Kosovu, možemo se uveriti da su neke stvari identične. Druge su možda slične, ali ima i osobenosti koje uvek moramo razumeti bolje od drugih.

Ima mišljenja da je južna pokrajina u ovom trenutku "slobodna krijumčarska zona" svega i svačega. Pre svega droge i oružja. To su artikli od kojih se živi i umire. Ta najrazvijenija privredna grana održava nekakav socijalni mir, ali i puni budžet za nemire. A to znači da je Kosovo područje sklada za sve one kojima je profit iznad svake ideologije. Izgleda čudno, ali među mafijaškom bratijom vlada savršeno bratstvo i jedinstvo. Baš njih briga za državno uređenje, versku i rasnu pripadnost.

Terorizam je nešto drugo. Na Kosovu on se ne javlja i nije se javljao u svom izvornom islamskom obliku. Nema analogne rituale, nije se "primio" model samoubilačkog spektakla. Kosovski Albanci nisu gadljivi na instruktore iz bilo kog dela sveta, pa tako se nisu zanosili uvezenim fanatizmom. Njih nisu preterano fascinirali ni vehabije ni mudžahedini. Njihova država – to je njihova ideologija. Sve ispod toga samo je sredstvo.

Njihov terorizam (koji je davno evoluirao u gerilu) ima smisla u ostvarenju jasnog političkog cilja. U iskustvu kosovskih Albanaca svako se nasilje isplatilo. U ovom trenutku latentna pretnja novom šovinističkom pobunom možda im se čini vrednijom od nekog rušilačkog nastupa. Inače nerado pristaju na pripisane veze sa radikalnim islamom. To im smanjuje ugled kod najvećih prijatelja, koji su i najkrupniji cilj džihada.

Gledao sam pre neki dan jednog analitičara koji se upinjao da objasni poziciju Albanaca "u slučaju da im se ne dopadne odluka Saveta bezbednosti!" Taj je čovek hladno "predvideo napade albanskih terorista na velike srpske gradove!"

Nisam sklon da izgovaram (ili pišem) ohrabrujuće, ili zastrašujuće tekstove. Možda moramo znati šta nas čeka. Ili šta nam se može dogoditi. Ali, projekcija o "napadu na velike srpske gradove", po mom skromnom mišljenju, krajnje je bezvezna. Mada su "veliki gradovi" inače oprezni, u vezi sa bilo kojom verzijom nasilja.