ДОМАЋА СОРТА ЕКСТРЕМИЗМА

Србија је добила јавну похвалу за своју посвећеност борби против тероризма. И то из политичке сфере одакле се добре оцене за нас тешко и ретко изричу, просто нисмо на њих навикли: из Стејт департмента. У тој области, речено је, Србија успешно сарађује са Америком. Дакле, некако смо постали део глобалног антитерористичког фронта. Ако такав фронт уопште постоји, ако уопште има добре (заједничке) дефиниције шта то данас јесте, а шта није тероризам. И да ли тај неразрешиви проблем углавном и настаје због различитих интереса и нескладних тачака гледишта?

За нас је, наравно, посебно важна верзија тероризма косовских Албанаца. И о томе беше речи у годишњем извештају америчке државне канцеларије, где се вишеструко потенцира појам "екстремизам". Дакле, исламски екстремизам и одговарајуће прилагођавање Албанаца његовим (фанатичним) предностима.

Значи ли то да ће Вашингтон коначно направити свој битни заокрет у односу на резултате косовског насиља? Па, наравно да неће, јер читава платформа из 1999. остаје буквално нетакнута. Годинама пре тога албански "екстремизам" је несметано еволуирао у сврсисходни тероризам.

Насилници су постали национални јунаци, а онда герилци. А после тога и војници. На крилима оружане интервенције НАТО-а, они су се пресвукли у политичке лидере. То би значило само једно: да се тероризам исплати, или се може остварити као реални политички капитал. Али, за тако нешто ваља имати преко сваке мере снажног ментора. Можда онога у чијим је рукама монопол и дефиниција насиља.

Таква врста мимикрије је, дакле, била могућа само уз глобално лицемерје у разумевању тероризма. А настрана аналогија је омогућила његово незадрживо ширење. Маклуаново "глобално село" је већ поодавно грађевина од сламе и лако је могло да се запали. То село је палио ко је где стигао, без одбране и по свом ћефу. Тероризам је без медија мртав, али он је савршена посластица за њих, неодољива тема, вест број један због које се све друго прекида и пада у сенку.

Тако се глобални, незајажљиви информативни систем хранио незаустављивим насиљем. Највеће силе су "екстремизам" неутралисале силом која је богатим мотивима и фанатичном мржњом хранила спиралу смрти.

Тако је глобални тероризам, подстакнут страхотним одговорима "легитимне државе", променио и природу модерног рата. Протерао је позиционе сукобе и стајаће војске у архиву, претворио армије у антитерористичке одреде. Неке државе су преименоване у "легла тероризма". Такве несрећнице су постале поље "блицкригова" модерног доба, оне врсте муњевитих ратова који се никада, или скоро никада, не окончавају. 

Кад се из таквог света вратимо, па се зауставимо на Косову, можемо се уверити да су неке ствари идентичне. Друге су можда сличне, али има и особености које увек морамо разумети боље од других.

Има мишљења да је јужна покрајина у овом тренутку "слободна кријумчарска зона" свега и свачега. Пре свега дроге и оружја. То су артикли од којих се живи и умире. Та најразвијенија привредна грана одржава некакав социјални мир, али и пуни буџет за немире. А то значи да је Косово подручје склада за све оне којима је профит изнад сваке идеологије. Изгледа чудно, али међу мафијашком братијом влада савршено братство и јединство. Баш њих брига за државно уређење, верску и расну припадност.

Тероризам је нешто друго. На Косову он се не јавља и није се јављао у свом изворном исламском облику. Нема аналогне ритуале, није се "примио" модел самоубилачког спектакла. Косовски Албанци нису гадљиви на инструкторе из било ког дела света, па тако се нису заносили увезеним фанатизмом. Њих нису претерано фасцинирали ни вехабије ни муџахедини. Њихова држава – то је њихова идеологија. Све испод тога само је средство.

Њихов тероризам (који је давно еволуирао у герилу) има смисла у остварењу јасног политичког циља. У искуству косовских Албанаца свако се насиље исплатило. У овом тренутку латентна претња новом шовинистичком побуном можда им се чини вреднијом од неког рушилачког наступа. Иначе нерадо пристају на приписане везе са радикалним исламом. То им смањује углед код највећих пријатеља, који су и најкрупнији циљ џихада.

Гледао сам пре неки дан једног аналитичара који се упињао да објасни позицију Албанаца "у случају да им се не допадне одлука Савета безбедности!" Тај је човек хладно "предвидео нападе албанских терориста на велике српске градове!"

Нисам склон да изговарам (или пишем) охрабрујуће, или застрашујуће текстове. Можда морамо знати шта нас чека. Или шта нам се може догодити. Али, пројекција о "нападу на велике српске градове", по мом скромном мишљењу, крајње је безвезна. Мада су "велики градови" иначе опрезни, у вези са било којом верзијом насиља.