Galetov raj u Sidneju

Tragajući za sopstvenim rajem na ovozemaljskom svetu, Beograđanin Mihajlo Majkl Galović iz Sidneja uvek je radio ono što mu je pričinjavalo zadovoljstvo. Teško je naći neku državu na globusu u kojoj nije bio, po animanju – avanturista, bavio se svim i svačim.
Do života u miru predgrađa najvećeg australijskog grada, sa šarmantnom Čileankom, Gale, kako ga zovu prijatelji, stigao je posle deceniju i po dugog putovanja preko Evrope, Afrike, Južne Amerike... Posle završene Akademije za primenjenu umetnost, odsek grafika, u Beogradu, odlučio je da se neće baviti time. Postao je svetski putnik i prevodilac.

Beg od prosečnosti

– Video sam sebe kao prosečnog umetnika i time nisam bio zadovoljan. Čovek može da bude prosečan poštar, ali ne i umetnik. Maštao sam da putujem, obiđem ceo svet i nastanim se negde daleko. Reč je o jednoj romantičnoj ideji da negde u svetu postoji raj, a da to sigurno nije tamo gde smo mi u tom momentu. Sa namerom da bukvalno obiđem svet išao sam na putovanja menjajući zemlje skoro svake godine, sa željom da pronađem mesto gde bih se nastanio. Znao sam jedino da me iz nekog razloga ne vuče da idem u Ameriku ili Kanadu, iako sam tamo imao rođake koji su mogli da mi budu od velike pomoći – objašnjava svoju životnu filozofiju, nabrajajući odredišta iz svog putničkog životopisa: prevodilac "Energoprojekta" u Libiji, vodič "Jugotursa" u Španiji, prevodilac "Autoputa" u Gabonu i Obali Slonovače, profesionalni putnik po gotovo celoj Južnoj Americi...

Na pragu četrdesetih stigao je u Australiju, sa prilično nelagode i namerom da ostane najduže šest meseci. Posle nekoliko dana postalo mu je  jasno da je konačno našao svoj ovozemaljski raj. U tom raju valjalo je nešto i raditi, tako je došlo do Galetovog povratka umetnosti.

– Kad sam stigao u Australiju imao sam 39 godina. To nije vreme da se krene od nule, a meni se to bukvalno dešavalo. Nisam nikoga znao osim jednog čoveka koji nije imao vremena za mene. Ipak, sa sobom sam doneo ogromno iskustvo sticano po svetu i neke kvalifikacije koje se skupo plaćaju u tom svetu – svodi dosadašnji životni račun, usput primećujući da mu je glavni alat u tom vremenu bilo poznavanje nekoliko jezika: odlično govori engleski, francuski i španski, govori i studira grčki, japanski.

Ipak, vratio se umetnosti želeći valjda da nadoknadi deceniju i po tokom koje nije povukao nijednu liniju. Proteklih 17 godina u Australiji pokazalo je da je ta umetnička opsesivnost imala smisla. Spajajući to sa Beogradom pripremio je neku vrstu mini retrospektivne izložbe svojih ikona, religioznih i nereligioznih umetničkih radova u junu ove godine u Jubin centru na Terazijama, sa željom da deo prihoda od toga pokloni u humanitarne svrhe Fondaciji za Rašku oblast i obnovu sela u ovom delu Srbije.

Duh Beograda

Gale pripada onim srećnicima koji su u stanju da žive isključivo od svoje umetnosti. Istina, dugo je držao školu slikanja ikona, držao predavanja širom Australije o ikonama, a postepeno je postajao ikonopisac kome se sve češće obraćaju kao majstoru za oslikavanje crkava. Širom Australije i Novog Zelanda oslikao je skoro 50 crkava, negde samo po nekoliko ikona, negde celu crkvu, ikonostas sa po tridesetak radova, kao u jednoj unijatskoj libanskoj katoličkoj crkvi. Sa žaljenjem konstatuje da nije oslikavao nijednu srpsku pravoslavnu crkvu, ali mu se ove godine izgleda smeši posao sa jednom novom na Zlatnoj obali kod Brizbejna.

– Kad pokušavam da predstavim svoj rad u modernoj umetnosti imam veliku dilemu s obzirom na moj ikonopisački rad. Toliko sam bio okupiran ikonama da sam prestao da govorim o drugom delu svog umetničkog rada.

Godinama sam radio to drugo, malo o tome govorio, retko sam izlagao, više sam voleo da istražujem i dostignem nivo kojim ću biti zadovoljan, pa sam tek 2001. godine priredio veliku izložbu tih mojih slikarskih savremenih radova, velikih po dimenzijama u dobrom galerijskom prostoru u Sidneju.

U poslednje vreme stalno se vraćam u Beograd. Harizma i fascinanstnost Beograda su takvi da ih nema na svetu. Ne razmišljam kakav je u nekom svetskom kontekstu, jer dolazim iz čistih emocija. Možda sam nekada i napustio Beograd, ali on mene nije napuštao nikada, jer je u meni, a ne mogu da odem iz sebe. Moje školovanje i odrastanje u Beogradu postaju u meni sve vidljiviji što sam stariji – veli na kraju.