Галетов рај у Сиднеју

Трагајући за сопственим рајем на овоземаљском свету, Београђанин Михајло Мајкл Галовић из Сиднеја увек је радио оно што му је причињавало задовољство. Тешко је наћи неку државу на глобусу у којој није био, по анимању – авантуриста, бавио се свим и свачим.
До живота у миру предграђа највећег аустралијског града, са шармантном Чилеанком, Гале, како га зову пријатељи, стигао је после деценију и по дугог путовања преко Европе, Африке, Јужне Америке... После завршене Академије за примењену уметност, одсек графика, у Београду, одлучио је да се неће бавити тиме. Постао је светски путник и преводилац.

Бег од просечности

– Видео сам себе као просечног уметника и тиме нисам био задовољан. Човек може да буде просечан поштар, али не и уметник. Маштао сам да путујем, обиђем цео свет и настаним се негде далеко. Реч је о једној романтичној идеји да негде у свету постоји рај, а да то сигурно није тамо где смо ми у том моменту. Са намером да буквално обиђем свет ишао сам на путовања мењајући земље скоро сваке године, са жељом да пронађем место где бих се настанио. Знао сам једино да ме из неког разлога не вуче да идем у Америку или Канаду, иако сам тамо имао рођаке који су могли да ми буду од велике помоћи – објашњава своју животну филозофију, набрајајући одредишта из свог путничког животописа: преводилац "Енергопројекта" у Либији, водич "Југотурса" у Шпанији, преводилац "Аутопута" у Габону и Обали Слоноваче, професионални путник по готово целој Јужној Америци...

На прагу четрдесетих стигао је у Аустралију, са прилично нелагоде и намером да остане најдуже шест месеци. После неколико дана постало му је  јасно да је коначно нашао свој овоземаљски рај. У том рају ваљало је нешто и радити, тако је дошло до Галетовог повратка уметности.

– Кад сам стигао у Аустралију имао сам 39 година. То није време да се крене од нуле, а мени се то буквално дешавало. Нисам никога знао осим једног човека који није имао времена за мене. Ипак, са собом сам донео огромно искуство стицано по свету и неке квалификације које се скупо плаћају у том свету – своди досадашњи животни рачун, успут примећујући да му је главни алат у том времену било познавање неколико језика: одлично говори енглески, француски и шпански, говори и студира грчки, јапански.

Ипак, вратио се уметности желећи ваљда да надокнади деценију и по током које није повукао ниједну линију. Протеклих 17 година у Аустралији показало је да је та уметничка опсесивност имала смисла. Спајајући то са Београдом припремио је неку врсту мини ретроспективне изложбе својих икона, религиозних и нерелигиозних уметничких радова у јуну ове године у Јубин центру на Теразијама, са жељом да део прихода од тога поклони у хуманитарне сврхе Фондацији за Рашку област и обнову села у овом делу Србије.

Дух Београда

Гале припада оним срећницима који су у стању да живе искључиво од своје уметности. Истина, дуго је држао школу сликања икона, држао предавања широм Аустралије о иконама, а постепено је постајао иконописац коме се све чешће обраћају као мајстору за осликавање цркава. Широм Аустралије и Новог Зеланда осликао је скоро 50 цркава, негде само по неколико икона, негде целу цркву, иконостас са по тридесетак радова, као у једној унијатској либанској католичкој цркви. Са жаљењем констатује да није осликавао ниједну српску православну цркву, али му се ове године изгледа смеши посао са једном новом на Златној обали код Бризбејна.

– Кад покушавам да представим свој рад у модерној уметности имам велику дилему с обзиром на мој иконописачки рад. Толико сам био окупиран иконама да сам престао да говорим о другом делу свог уметничког рада.

Годинама сам радио то друго, мало о томе говорио, ретко сам излагао, више сам волео да истражујем и достигнем ниво којим ћу бити задовољан, па сам тек 2001. године приредио велику изложбу тих мојих сликарских савремених радова, великих по димензијама у добром галеријском простору у Сиднеју.

У последње време стално се враћам у Београд. Харизма и фасцинанстност Београда су такви да их нема на свету. Не размишљам какав је у неком светском контексту, јер долазим из чистих емоција. Можда сам некада и напустио Београд, али он мене није напуштао никада, јер је у мени, а не могу да одем из себе. Моје школовање и одрастање у Београду постају у мени све видљивији што сам старији – вели на крају.