Pe­ške do Lon­do­na

Uži­ce – Ima 64 go­di­ne i dva unu­ka, a pro­čuo se ok­to­bra 2008. go­di­ne kad je sa če­ti­ri dža­ka pu­na ce­men­ta na svo­jim ple­ći­ma (po je­dan ve­zan ka­i­še­vi­ma na gru­di­ma i le­đi­ma, a po je­dan is­pod oba pa­zu­ha), bo­dren od su­gra­đa­na, kroz cen­tar Uži­ca pre­šao 100 me­ta­ra za 57 se­kun­di. Sa dva ta­kva dža­ka pre­đe istu de­o­ni­cu dvo­stru­ko br­že. Zo­vu ga „užič­ki Su­per­men“, ime mu je Mi­lo­van Mi­lu­ti­no­vić. Sa­da, u jed­na­ko do­broj for­mi, na­me­rio je da iz gra­da na Đe­ti­nji pe­ške ode u Lon­don na Olim­pij­ske igre.

– Ako je ge­slo Olim­pi­ja­de „U zdra­vom te­lu zdrav duh“, ho­ću baš ta­da ce­lom sve­tu da po­ka­žem šta mo­že čo­vek u 64. go­di­ni ži­vo­ta ko­ji zdra­vo ži­vi i re­dov­no ve­žba. Da pri­ka­žem, ako mi do­zvo­le, sna­gu no­še­njem te­re­ta, da pro­mo­vi­šem zdra­vlje kao naj­ve­ću vred­nost. I da se kod Gi­ni­sa zva­nič­no upi­šem u knji­gu re­kor­da, jer sum­njam da u ovim go­di­na­ma sa ovim to­va­rom iko u sve­tu mo­že da tr­či 100 me­ta­ra. Ne znam da li će me pri­hva­ti­ti, ali tre­ba po­ku­ša­ti – ka­zu­je nam Mi­lo­van, ov­da­šnji in­struk­tor vo­žnje, ko­ji se uspe­šno ba­vio bo­di-bil­din­gom i ka­ra­te­om. Već 44 go­di­ne sva­ki dan tre­ni­ra po naj­ma­nje sat i po, ni­kad ni­je po­pio ka­fu, ra­ki­ju, ni za­pa­lio ci­ga­re­tu, a zdrav je kao dren, de­ce­ni­ja­ma ni­je bio kod le­ka­ra. 

Nje­gov plan je već od­re­đen: kre­će 26. apri­la na pe­ša­če­nje du­go 2.467 ki­lo­me­ta­ra. Sva­ki dan pe­ške po 40 ki­lo­me­ta­ra, i to pu­te­vi­ma Ma­đar­ske, Austri­je, Ne­mač­ke, Fran­cu­ske, Bel­gi­je. Pre­ko La­man­ša mo­ra bro­dom, a on­da još 320 ki­lo­me­ta­ra pe­ša­če­nja do Lon­do­na, u ko­ji ula­zi sa za­sta­vom Sr­bi­je i šaj­ka­čom na gla­vi. Od­mo­ri i spa­va­nje su us­put, ka­ko se sna­đe, i ta­ko naj­ma­nje 60 da­na. Pre­o­sta­lo vre­me do po­čet­ka iga­ra (po­či­nju 27. ju­la) pla­ni­ra da is­ko­ri­sti za raz­go­vo­re o svom na­stu­pu, kon­tak­te u na­šoj am­ba­sa­di i olim­pij­skoj ku­ći, no­še­nje te­re­ta u cen­tra­li Gi­ni­sa...

No­vac za ovu na­me­nu još ne­ma, ne raz­u­me­ju ni po­li­ti­ča­ri ni pri­vred­ni­ci ovu nje­go­vu že­lju. Ali Mi­lo­van se uvek sna­la­zio. Pre ne­ku go­di­nu, kad je tro­ji­ci mla­dih ka­ra­ti­sta iz nje­go­vog klu­ba za­tre­ba­lo da odu na Evrop­sko pr­ven­stvo u Ma­đar­sku, a ni­je bi­lo po­mo­ći od spon­zo­ra, pro­dao je svo­ju kra­vu i pla­tio im put i bo­ra­vak. Vre­de­lo je, po­no­si se on, u kon­ku­ren­ci­ji 2.200 tak­mi­ča­ra do­ne­li su pe­to me­sto.

– Osta­la mi je još jed­na kra­va, pa ako mi ni­ko ne po­mog­ne za od­la­zak na Olim­pi­ja­du, pro­da­ću i nju da svo­ju na­me­ru ostva­rim. Na­ža­lost, ne po­dr­ža­va me ni naš Olim­pij­ski ko­mi­tet, ni dr­ža­va ni grad Uži­ce, sum­nji­ča­vo u moj cilj gle­da­ju. Ali, is­tra­ja­ću, da svet sa­zna za mo­je mo­guć­no­sti – od­lu­čan je užič­ki Su­per­men, či­ji lik ovih da­na gle­da su­gra­đa­ne sa jed­nog bil­bor­da u cen­tru gra­da.

I ne­u­mor­no tre­ni­ra, pri­pre­ma se sko­ro dva me­se­ca. Pe­ša­či iz Uži­ca pre­ko Je­lo­ve go­re do Var­de, pre­đe 51 ki­lo­me­tar za oko se­dam sa­ti. Na br­du Spa­sov­nja­ča tr­či i ja­ča te­lo no­se­ći dža­ko­ve pu­ne ce­men­ta. Sil­no je svom ci­lju po­sve­ćen...

B. Pe­jo­vić