Пе­шке до Лон­до­на

Ужи­це – Има 64 го­ди­не и два уну­ка, а про­чуо се ок­то­бра 2008. го­ди­не кад је са че­ти­ри џа­ка пу­на це­мен­та на сво­јим пле­ћи­ма (по је­дан ве­зан ка­и­ше­ви­ма на гру­ди­ма и ле­ђи­ма, а по је­дан ис­под оба па­зу­ха), бо­дрен од су­гра­ђа­на, кроз цен­тар Ужи­ца пре­шао 100 ме­та­ра за 57 се­кун­ди. Са два та­ква џа­ка пре­ђе исту де­о­ни­цу дво­стру­ко бр­же. Зо­ву га „ужич­ки Су­пер­мен“, име му је Ми­ло­ван Ми­лу­ти­но­вић. Са­да, у јед­на­ко до­број фор­ми, на­ме­рио је да из гра­да на Ђе­ти­њи пе­шке оде у Лон­дон на Олим­пиј­ске игре.

– Ако је ге­сло Олим­пи­ја­де „У здра­вом те­лу здрав дух“, хо­ћу баш та­да це­лом све­ту да по­ка­жем шта мо­же чо­век у 64. го­ди­ни жи­во­та ко­ји здра­во жи­ви и ре­дов­но ве­жба. Да при­ка­жем, ако ми до­зво­ле, сна­гу но­ше­њем те­ре­та, да про­мо­ви­шем здра­вље као нај­ве­ћу вред­ност. И да се код Ги­ни­са зва­нич­но упи­шем у књи­гу ре­кор­да, јер сум­њам да у овим го­ди­на­ма са овим то­ва­ром ико у све­ту мо­же да тр­чи 100 ме­та­ра. Не знам да ли ће ме при­хва­ти­ти, али тре­ба по­ку­ша­ти – ка­зу­је нам Ми­ло­ван, ов­да­шњи ин­струк­тор во­жње, ко­ји се успе­шно ба­вио бо­ди-бил­дин­гом и ка­ра­те­ом. Већ 44 го­ди­не сва­ки дан тре­ни­ра по нај­ма­ње сат и по, ни­кад ни­је по­пио ка­фу, ра­ки­ју, ни за­па­лио ци­га­ре­ту, а здрав је као дрен, де­це­ни­ја­ма ни­је био код ле­ка­ра. 

Ње­гов план је већ од­ре­ђен: кре­ће 26. апри­ла на пе­ша­че­ње ду­го 2.467 ки­ло­ме­та­ра. Сва­ки дан пе­шке по 40 ки­ло­ме­та­ра, и то пу­те­ви­ма Ма­ђар­ске, Аустри­је, Не­мач­ке, Фран­цу­ске, Бел­ги­је. Пре­ко Ла­ман­ша мо­ра бро­дом, а он­да још 320 ки­ло­ме­та­ра пе­ша­че­ња до Лон­до­на, у ко­ји ула­зи са за­ста­вом Ср­би­је и шај­ка­чом на гла­ви. Од­мо­ри и спа­ва­ње су ус­пут, ка­ко се сна­ђе, и та­ко нај­ма­ње 60 да­на. Пре­о­ста­ло вре­ме до по­чет­ка ига­ра (по­чи­њу 27. ју­ла) пла­ни­ра да ис­ко­ри­сти за раз­го­во­ре о свом на­сту­пу, кон­так­те у на­шој ам­ба­са­ди и олим­пиј­ској ку­ћи, но­ше­ње те­ре­та у цен­тра­ли Ги­ни­са...

Но­вац за ову на­ме­ну још не­ма, не раз­у­ме­ју ни по­ли­ти­ча­ри ни при­вред­ни­ци ову ње­го­ву же­љу. Али Ми­ло­ван се увек сна­ла­зио. Пре не­ку го­ди­ну, кад је тро­ји­ци мла­дих ка­ра­ти­ста из ње­го­вог клу­ба за­тре­ба­ло да оду на Европ­ско пр­вен­ство у Ма­ђар­ску, а ни­је би­ло по­мо­ћи од спон­зо­ра, про­дао је сво­ју кра­ву и пла­тио им пут и бо­ра­вак. Вре­де­ло је, по­но­си се он, у кон­ку­рен­ци­ји 2.200 так­ми­ча­ра до­не­ли су пе­то ме­сто.

– Оста­ла ми је још јед­на кра­ва, па ако ми ни­ко не по­мог­не за од­ла­зак на Олим­пи­ја­ду, про­да­ћу и њу да сво­ју на­ме­ру оства­рим. На­жа­лост, не по­др­жа­ва ме ни наш Олим­пиј­ски ко­ми­тет, ни др­жа­ва ни град Ужи­це, сум­њи­ча­во у мој циљ гле­да­ју. Али, ис­тра­ја­ћу, да свет са­зна за мо­је мо­гућ­но­сти – од­лу­чан је ужич­ки Су­пер­мен, чи­ји лик ових да­на гле­да су­гра­ђа­не са јед­ног бил­бор­да у цен­тру гра­да.

И не­у­мор­но тре­ни­ра, при­пре­ма се ско­ро два ме­се­ца. Пе­ша­чи из Ужи­ца пре­ко Је­ло­ве го­ре до Вар­де, пре­ђе 51 ки­ло­ме­тар за око се­дам са­ти. На бр­ду Спа­сов­ња­ча тр­чи и ја­ча те­ло но­се­ћи џа­ко­ве пу­не це­мен­та. Сил­но је свом ци­љу по­све­ћен...

Б. Пе­јо­вић