Centrala za humor

Šta je to ljubav? Glumica Gorica Popović pokušaće da reši ovu zagonetku večeras u 20 sati na sceni „Aleksandar Popović” UK „Vuk Karadžić” u Beogradu. Uz zvuke romantičnih songova i popularnih melodija, odlomaka iz kultnih predstava, poznata umetnica ujedno će početi i ciklus „Muzičko veče sa zvezdama”, u pratnji kvarteta Dušana Bezuhe u čijem sastavu su i: Vlada Maričić, Slobodan Bata Božanić i Dušan Ivanišević.

– Reč je o ciklusu u kojem će biti predstavljani glumački portreti, malo drugačiji od onih koje je publika navikla da gleda. Ljudi vole kada glumci pevaju. Ne znam šta ima u tome, ali to privlači publiku. Moje lekovito veče, kako zovem ovaj nastup, prvo je u nizu, odnosno sa njim probijam led – kaže Popovićeva koja će govoriti tekstove, poeziju koju voli i odlomke iz veselih uloga, ali će pevati i njoj drage pop pesme.

U martu će, u okviru ovog ciklusa, kaže naša sagovornica, nastupiti Goran Sultanović sa svojim kabareom, a lepa novina je i da će u sve popularnijem „Vuku” uskoro zaživeti scena na krovu. Biće to, saznajemo, lepo osmišljen prostor kabaretskog tipa kakav Beogradu nedostaje. Uz sve to, Gorica Popović otkriva i da piše novi komad sa radnim naslovom „Centrala za humor”.

– Zalogaj je priličan. Čuveni komičar i glumac Aleksandar Aca Cvetković, koji je streljan zajedno sa glumcem Tanićem i još devet umetnika, bio je brat moje bake. Poželela sam da ispričam njegovu sudbinu. Pomenuta grupa je za vreme rata imala humorističko pozorište koje se zvalo „Centrala za humor”. Tu su igrali razne skečeve. Uopšte, u to vreme pozorišni život je bio veoma živ. Pored Narodnog pozorišta, postojala su i razna humoristička pozorišta. Igralo se u bioskopima, u pauzama između filmskih projekcija, u Manježu. Moj deda Aca Cvetković bio je izuzetan glumac – kaže Gorica Popović, koja je pronašla razne dokaze za to, i dodaje da je igrao veliki repertoar.

– Pre angažmana u Narodnom pozorištu, bio je u Sarajevu i drugim gradovima. Pevao je i operetski repertoar, bio veseljak, ali i malo lakomislen umetnik. Svi su se pitali zašto su baš njih streljali. Mnogi kažu da je za ove umetnike bilo dovoljno da se sklone samo na mesec dana i da bi ostali živi. Svako od sedam-osam mojih junaka ima svoju priču, ali neću insistirati na imenima – kaže Popovićeva, koja će i režirati svoj novi dramski tekst kroz koji će, kako kaže, istražiti da li umetnost treba da zaćuti kada su teška vremena i kako da umetnici odaberu stranu, da li treba da rade samo svoj posao.

– Čini mi se da te stvari još uvek nisu ni razjašnjene, ni razrešene. Sličnu situaciju imali smo devedesetih godina prošlog veka kada smo masovno protestovali. Poznato je da su umetnici u velikoj meri učestvovali u tim protestima. Znate, nekada mi se učini da nam sve to možda nije trebalo – konstatuje dramska umetnica koja će u ovoj predstavi pokušati da pronađe odgovore na ova pitanja.