Prikaz zla

U osnovi predstave "Ujkin san", nastale na osnovu dramatizacije pripovetke Dostojevskog, nalazi se jednostavan zaplet koji predstavlja platformu za tragikomičnu analizu mračne složenosti ljudske prirode. Marija, prva dama u Mordasovu, ubeđuje svoju kćerku Zinaidu da se uda za starog Kneza kako bi nasledila njegovu titulu i bogatstvo. Tok radnje se menja kada kćerkin nesuđeni verenik Pavle ubedi Kneza da je dogovor o venčanju bio san, što je motiv koji, donekle kalderonovski, problematizuje kompleksni odnos između realnosti i bega u utočište imaginarnog.

Tragikomično realistička, predstava u režiji Egona Savina je skoro sasvim izgrađena na ogoljenoj virtuoznosti izvođača. Gordana Đurđević-Dimić precizno igra dijaboličnu gaduru Mariju Aleksandrovnu Moskaljovu kao ultimativnog licemera koji pažljivo i promišljeno sprovodi svoje sebične ciljeve. Pri tome se ni u jednom trenutku ne ogoljava, ne eksponira esenciju svog bića, već bespoštedno manipuliše različitim maskama. Zinaidu, izvesno najčasniju osobu u okruženju zlih i primitivnih glupaka, igra Milica Grujičić. Ona na sceni vrlo često stoji u ćošku, okrenuta leđima, što se može shvatiti kao izraz njene želje da se odvoji od njih, isključi iz tog sveta bezrezervnog varanja i obmanjivanja. Ipak, ona prilično rezignirano prihvata majčin predlog, glavnu ulogu u toj sumornoj maskaradi. U predstavi nisu jasno definisani razlozi njenog pristajanja na ovu igru, imajući u vidu da ona, u osnovi, zastupa drugačije principe, ali na osnovu okolnosti možemo pretpostaviti da njena motivacija leži u želji da se izvuče iz ustajalosti svakodnevice.

Pavla igra Jugoslav Krajnov, kao iskalkulisanog i ciničnog, prevrtljivog i osvetoljubivog spletkaroša, a Anu Nikolajevnu i Nataliju Dimitrijevnu, takođe dve koristoljubive gadure, oblikuju Gordana Kamenarović i Gordana Jošić-Gajin, upotpunjujući sliku beznadežnog primitivizma provincije. Miodrag Petronje igra Marijinog supruga Afanasija Matvejeviča, razigrano i izrazito karikaturalno, fizički naglašeno, blisko izvođačkoj tradiciji komedije del arte. Krupan, nezgrapan, nesvakidašnje infantilan i apsolutno inferioran pred svojom ženom koja se prema njemu odnosi kao prema nemirnom detetu, ovaj lik je nepresušni izvor groteskne komike.

Predstavu markantno definiše igra Predraga Ejdusa koji stvara lik Kneza, kao sirotog, izgubljenog, senilnog starca, bespomoćnu i tužnu marionetu njihove maskarade. Od prvog pojavljivanja na sceni, trapavog teturanja sa jarkocrvenim jastukom u rukama koji drastično razbija monotoniju dominantne braon boje i naslućuje njegovu bazičnu grotesknost, Knez će biti stalni generator tragikomike. Pored Marijinih proračunatih, cinično teatralnih nastupa, Knežev iskreni, naivni patos postaje konkretniji i efektniji, sredstvo u izazivanju saosećanja prema njegovom liku.