Приказ зла

У основи представе "Ујкин сан", настале на основу драматизације приповетке Достојевског, налази се једноставан заплет који представља платформу за трагикомичну анализу мрачне сложености људске природе. Марија, прва дама у Мордасову, убеђује своју кћерку Зинаиду да се уда за старог Кнеза како би наследила његову титулу и богатство. Ток радње се мења када кћеркин несуђени вереник Павле убеди Кнеза да је договор о венчању био сан, што је мотив који, донекле калдероновски, проблематизује комплексни однос између реалности и бега у уточиште имагинарног.

Трагикомично реалистичка, представа у режији Егона Савина је скоро сасвим изграђена на огољеној виртуозности извођача. Гордана Ђурђевић-Димић прецизно игра дијаболичну гадуру Марију Александровну Москаљову као ултимативног лицемера који пажљиво и промишљено спроводи своје себичне циљеве. При томе се ни у једном тренутку не огољава, не експонира есенцију свог бића, већ беспоштедно манипулише различитим маскама. Зинаиду, извесно најчаснију особу у окружењу злих и примитивних глупака, игра Милица Грујичић. Она на сцени врло често стоји у ћошку, окренута леђима, што се може схватити као израз њене жеље да се одвоји од њих, искључи из тог света безрезервног варања и обмањивања. Ипак, она прилично резигнирано прихвата мајчин предлог, главну улогу у тој суморној маскаради. У представи нису јасно дефинисани разлози њеног пристајања на ову игру, имајући у виду да она, у основи, заступа другачије принципе, али на основу околности можемо претпоставити да њена мотивација лежи у жељи да се извуче из устајалости свакодневице.

Павла игра Југослав Крајнов, као искалкулисаног и циничног, превртљивог и осветољубивог сплеткароша, а Ану Николајевну и Наталију Димитријевну, такође две користољубиве гадуре, обликују Гордана Каменаровић и Гордана Јошић-Гајин, употпуњујући слику безнадежног примитивизма провинције. Миодраг Петроње игра Маријиног супруга Афанасија Матвејевича, разиграно и изразито карикатурално, физички наглашено, блиско извођачкој традицији комедије дел арте. Крупан, незграпан, несвакидашње инфантилан и апсолутно инфериоран пред својом женом која се према њему односи као према немирном детету, овај лик је непресушни извор гротескне комике.

Представу маркантно дефинише игра Предрага Ејдуса који ствара лик Кнеза, као сиротог, изгубљеног, сенилног старца, беспомоћну и тужну марионету њихове маскараде. Од првог појављивања на сцени, трапавог тетурања са јаркоцрвеним јастуком у рукама који драстично разбија монотонију доминантне браон боје и наслућује његову базичну гротескност, Кнез ће бити стални генератор трагикомике. Поред Маријиних прорачунатих, цинично театралних наступа, Кнежев искрени, наивни патос постаје конкретнији и ефектнији, средство у изазивању саосећања према његовом лику.