Nepodnošljiva lakoća proricanja

Kolja i Volođa žele da se ratosiljaju votke koja ih vuče u propast. Kako? Volođa uzima flašu i sa rukama iza leđa kaže Kolji: Ako ne pogodiš u kojoj ruci držim votku, zanavek ostavljamo piće. A ako pogodiš, bratski delimo po pola. Kolja odmah pokaže na ruku u kojoj nema votke, na šta će Volođa: Zašto si tako požurio? Polako, razmisli, Koljenka, dumaj.
Pad Koljine proricateljske moći sigurno je posledica vremena prosečnosti u kojem živimo. Nema više vizija dostojnih jednog Nostradamusa, jer kada se govori o običnim ljudima i događajima dovoljni su psihologija i pragmatične metode istorije u kojoj više nema velikih ljudi.Čovečanstvo je sa olakšanjem odahnulo, jer je nevera u veličinu urođena ljudskom duhu. Nebitnost i pravila razuma stavili su veliki deo života pod kontrolu, proklamujući bezličnu stranu događaja kroz cifre i statistiku.

Sudbina i istorija

Proricanje budućnosti je veliki dar koji se javlja u velikim epohama kada postoji svest o veličini, i svest o nerazumljivosti, nečitljivosti te veličine. Što je čovek uži i sitničaviji, on više veruje u uniformnost i sivo pravo mrava. Da bi takav čovek nešto razumeo, on to mora da smanji. Duh prosečnosti neumoljivo usitnjava, kopa, mrvi, sve dok ne prokopa i ne raznese stenu koja je upravo veličanstvena zato što stoji pred nama i ne pomera se. I zato što baš ne znamo šta je sve u njoj, niti kuda vode njene mistične pećine. Iako je toliko mnogo horoskobdžija, tumača dlanova i numerologa, nikad put do svetog predela nije bio profaniji, sa tablom zabodenom kao na kakvom gradilištu, koja opominje gde se završava betonska stazica a gde počinje blato.

Vidovnjake koji samo tumače znake Grci su nazivali profetes. Takav je bio slepi Tiresija, koji je u kugi nad Tebom prepoznao božanski gnev i zaustavio ga pokazavši na Edipa krivca. Onim drugim, ženskim likovima, Sibili, Kasandri, proročici iz Delfa Platon daje prednost nazivajući ih mantis, jer kroz njihov glas koji dolazi iz drugog sveta, progovara samo božanstvo.

Trojanka Kasandra imala je tu nesreću kojom ju je kaznio Apolon, što ga je odbila sačuvavši devičanstvo – da niko u njena proročanstva ne veruje. Njenu kuknjavu nad krvoprolićem trojanskog pohoda, prvog kolonijalnog rata u kojem će kasapin Ahil, iskoristivši pravo pobednika, sročiti istoriju o herojima i polubogovima, niko neće čuti. Nad njom likuje Apolonova kazna kao svojevrsno muško prokletstvo koje uvek podvrgava sumnji žensku sposobnost da razgoliti budućnost i iz nesvesnog najavi istinu.

Kasandra je ženska sudbina u istoriji. Njeno tumačenje niko ne prepoznaje kao opomenu nad prolivenom krvlju muževa, očeva i sinova, već ga pripisuje mahnitosti, dubokom poremećaju.

Rečima se pred rat u stvari ne daje nikakva težina, naročito ne ženskim rečima, koje se jedva čuju na području javnog. Kasandrino prokletstvo je još jedan dokaz da je pred oružjem jezik nemoćan. Da stvarno posedujemo reč od Boga, da zaista raspolažemo rečima, oružje nam ne bi bilo potrebno. Ona je živi primer ženske nečujnosti, i ludila koje iz toga preti, a istovremeno vera da se ipak mogu pronaći reči koje "pod suncem razuma imaju čarobnu moć". Iza njenog zamršenog jezika krije se čitav rodoslov žena sa registrom reči koje žive na margini polisa (institucija i religioznog života), koje su opasno tajno oružje, pretnja, i baš zato ih treba osporiti i proglasiti veštičarenjem.

Njihova sposobnost ne skida samo koprenu sa budućih događaja već i onog što u znanju pokriva senka. Trojanka iz Azije se i danas obraća modernom Zapadu rešenom da opseda znanjem, ubeđujući ga da dobro govori njegovim jezikom.

Budućnost je obećana zemlja samo onih koji stvarnost ne vide jasno. Talenat proricanja je lucidno razumevanje stvarnosti, on podrazumeva oslobađanje od zakona vremena da bi se videla unutrašnja stvarnost i skriveni zapleti, inače nečitljivi za druge.Proroke velikih biblijskih događaja zamenili su kancelarijski zvezdočatci, koji predviđanja banalnih događaja ugrađuju u intimnu istoriju čovečanstva.

Svi smo pomalo proroci nad sopstvenim životom kad se, kao u filmu "Četiri" Ilje Khrzanovskog, prepustimo minhauzenovskim lažima. Razgovor slučajnih noćobdija u baru na periferiji počinje kao spontani prizor javne lagodnosti, kad u nepoznatom društvu koje nikada više neće sresti, čovek lažima može da sebi kreira novi identitet.

Apokaliptički pečat

Tako se preprodavac smrznutog mesa još iz sovjetskih zaliha predstavlja kao glavni snabdevač mineralne vode za Kremlj i predsednika Putina, prostitutka je agentica za reklamu i prodaju japanskog "jonizatora sreće" dok se treći, klavirštimer opasno poigrao sa dosetkom i  njenim odnosom prema nesvesnom. On navodno radi u institutu za genetski inžinjering gde proizvodi klonove. Na to, naizgled, naivno ćeretanje barskih mušica, u cik zore, četiri džinovske bušilice koje se munjevito zarivaju u asfalt, udaraju apokaliptički pečat.

Svaka od ovih proročkih laži postaje istina. Tipa koji preprodaje meso za hamburgere ubijaju ljudi pri vladinoj vrhuški, prostitutka posle sahrane sestre bliznakinje u zabitom ruskom selu prisustvuje bahanalijama sa staricama, jedinim žiteljkama, uz votkicu, ruski "jonizator sreće". A trećeg"biogenetičara", u noćnoj raciji, zbog sličnosti sa stvarnim počiniocem ubistva, u nedostatku alibija , hapse, odvode na robiju, a zatim kolonom vojnika – klonova koji se ukrcavaju u avione, sprovode u Čečeniju. Tako neozbiljno blebetanje postaje sudbina sa pokrićem. Ne izmišljaj jer će se to zbiti. Možda mi pisci, izmišljajući, crtamo velike kosmičke karte budućih događaja koji na sadašnjost bacaju senku.

Sad još zamislimo ono što u knjizi Kraća povest vremena opisuje fizičar Stiven Hoking. Da brzinom većom od svetlosti (možda tom brzinom leti naša misao?) putujemo kroz prostorvremenski zakrivljeni kosmos, koji kao zmija u osmici, sam sebi grize rep. Brzina veća od svetlosti dozvolila bi nam da po teoriji relativiteta zavirimo u budućnost. Šta bismo tamo videli – neki novi Trojanski rat ili Koljkinu i Volođinu flašu votke – e hajde sad vi malo pogađajte.