Неподношљива лакоћа прорицања

Коља и Волођа желе да се ратосиљају вотке која их вуче у пропаст. Како? Волођа узима флашу и са рукама иза леђа каже Кољи: Ако не погодиш у којој руци држим вотку, занавек остављамо пиће. А ако погодиш, братски делимо по пола. Коља одмах покаже на руку у којој нема вотке, на шта ће Волођа: Зашто си тако пожурио? Полако, размисли, Кољенка, думај.
Пад Кољине прорицатељске моћи сигурно је последица времена просечности у којем живимо. Нема више визија достојних једног Нострадамуса, јер када се говори о обичним људима и догађајима довољни су психологија и прагматичне методе историје у којој више нема великих људи.Човечанство је са олакшањем одахнуло, јер је невера у величину урођена људском духу. Небитност и правила разума ставили су велики део живота под контролу, прокламујући безличну страну догађаја кроз цифре и статистику.

Судбина и историја

Прорицање будућности је велики дар који се јавља у великим епохама када постоји свест о величини, и свест о неразумљивости, нечитљивости те величине. Што је човек ужи и ситничавији, он више верује у униформност и сиво право мрава. Да би такав човек нешто разумео, он то мора да смањи. Дух просечности неумољиво уситњава, копа, мрви, све док не прокопа и не разнесе стену која је управо величанствена зато што стоји пред нама и не помера се. И зато што баш не знамо шта је све у њој, нити куда воде њене мистичне пећине. Иако је толико много хороскобџија, тумача дланова и нумеролога, никад пут до светог предела није био профанији, са таблом забоденом као на каквом градилишту, која опомиње где се завршава бетонска стазица а где почиње блато.

Видовњаке који само тумаче знаке Грци су називали профетес. Такав је био слепи Тиресија, који је у куги над Тебом препознао божански гнев и зауставио га показавши на Едипа кривца. Оним другим, женским ликовима, Сибили, Касандри, пророчици из Делфа Платон даје предност називајући их мантис, јер кроз њихов глас који долази из другог света, проговара само божанство.

Тројанка Касандра имала је ту несрећу којом ју је казнио Аполон, што га је одбила сачувавши девичанство – да нико у њена пророчанства не верује. Њену кукњаву над крвопролићем тројанског похода, првог колонијалног рата у којем ће касапин Ахил, искористивши право победника, срочити историју о херојима и полубоговима, нико неће чути. Над њом ликује Аполонова казна као својеврсно мушко проклетство које увек подвргава сумњи женску способност да разголити будућност и из несвесног најави истину.

Касандра је женска судбина у историји. Њено тумачење нико не препознаје као опомену над проливеном крвљу мужева, очева и синова, већ га приписује махнитости, дубоком поремећају.

Речима се пред рат у ствари не даје никаква тежина, нарочито не женским речима, које се једва чују на подручју јавног. Касандрино проклетство је још један доказ да је пред оружјем језик немоћан. Да стварно поседујемо реч од Бога, да заиста располажемо речима, оружје нам не би било потребно. Она је живи пример женске нечујности, и лудила које из тога прети, а истовремено вера да се ипак могу пронаћи речи које "под сунцем разума имају чаробну моћ". Иза њеног замршеног језика крије се читав родослов жена са регистром речи које живе на маргини полиса (институција и религиозног живота), које су опасно тајно оружје, претња, и баш зато их треба оспорити и прогласити вештичарењем.

Њихова способност не скида само копрену са будућих догађаја већ и оног што у знању покрива сенка. Тројанка из Азије се и данас обраћа модерном Западу решеном да опседа знањем, убеђујући га да добро говори његовим језиком.

Будућност је обећана земља само оних који стварност не виде јасно. Таленат прорицања је луцидно разумевање стварности, он подразумева ослобађање од закона времена да би се видела унутрашња стварност и скривени заплети, иначе нечитљиви за друге.Пророке великих библијских догађаја заменили су канцеларијски звездочатци, који предвиђања баналних догађаја уграђују у интимну историју човечанства.

Сви смо помало пророци над сопственим животом кад се, као у филму "Четири" Иље Кхрзановског, препустимо минхаузеновским лажима. Разговор случајних ноћобдија у бару на периферији почиње као спонтани призор јавне лагодности, кад у непознатом друштву које никада више неће срести, човек лажима може да себи креира нови идентитет.

Апокалиптички печат

Тако се препродавац смрзнутог меса још из совјетских залиха представља као главни снабдевач минералне воде за Кремљ и председника Путина, проститутка је агентица за рекламу и продају јапанског "јонизатора среће" док се трећи, клавирштимер опасно поиграо са досетком и  њеним односом према несвесном. Он наводно ради у институту за генетски инжињеринг где производи клонове. На то, наизглед, наивно ћеретање барских мушица, у цик зоре, четири џиновске бушилице које се муњевито заривају у асфалт, ударају апокалиптички печат.

Свака од ових пророчких лажи постаје истина. Типа који препродаје месо за хамбургере убијају људи при владиној врхушки, проститутка после сахране сестре близнакиње у забитом руском селу присуствује баханалијама са старицама, јединим житељкама, уз воткицу, руски "јонизатор среће". А трећег"биогенетичара", у ноћној рацији, због сличности са стварним починиоцем убиства, у недостатку алибија , хапсе, одводе на робију, а затим колоном војника – клонова који се укрцавају у авионе, спроводе у Чеченију. Тако неозбиљно блебетање постаје судбина са покрићем. Не измишљај јер ће се то збити. Можда ми писци, измишљајући, цртамо велике космичке карте будућих догађаја који на садашњост бацају сенку.

Сад још замислимо оно што у књизи Краћа повест времена описује физичар Стивен Хокинг. Да брзином већом од светлости (можда том брзином лети наша мисао?) путујемо кроз просторвременски закривљени космос, који као змија у осмици, сам себи гризе реп. Брзина већа од светлости дозволила би нам да по теорији релативитета завиримо у будућност. Шта бисмо тамо видели – неки нови Тројански рат или Кољкину и Волођину флашу вотке – е хајде сад ви мало погађајте.